Rizična mirovna misija Emanuela Makrona

Odlaskom u Moskvu, a potom u Kijev i Berlin, francuski predsednik upustio se u rizičnu mirovnu misiju ne bi li sprečio paljenje ratnog fitilja na rusko-ukrajinskoj granici.

Ali, predstojeći razgovori s Džozefom Bajdenom tek će pokazati koliko je ova Makronova solo-akcija u maniru Kisindžerove „šatl-diplomatije” uspela da ublaži suprotstavljene pozicije Zapada i Rusije u vezi s Ukrajinom.

Posle petočasovnih razgovora s Vladimirom Putinom, Emanuel Makron je napustio Kremlj bez čvrstih obećanja u rukama. U Kijev je ipak stigao s porukom nade da neće biti ruske invazije na Ukrajinu.

„Stekao sam uverenje da neće doći do produbljivanja krize, niti do eskalacije”, izjavio je Makron, dodajući kako ipak nema garancija da će zaista doći do smirivanja napetosti.

Dok je ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom obećavao finansijsku pomoć Pariza u visini od 1,2 milijarde evra, iz Kremlja je stigla opomena koja donekle baca senku na Makronove pregovaračke domete. Moskva je negirala da je Putin obećao francuskom predsedniku da Rusija više neće održavati vojne manevre u blizini granice s Ukrajinom, odbacivši time izjavu anonimnog francuskog zvaničnika za „Fajnenšel tajms” da je napravljen diplomatski napredak.

Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je rekao da Putin nije dao nikakvo obećanje Makronu kada će ruske vojne snage napustiti Belorusiju i da nisu postigli nikakav dogovor o Ukrajini.

„Moskva i Pariz nisu mogli to da urade jer je Francuska i članica Evropske unije i država koja predsedava EU. Francuska je članica i NATO-a, gde nije lider. O kakvom dogovoru može biti govora. ’Fajnenšel tajms’ je, naravno, pogrešno napisao”, rekao je Peskov.

Kasnije se i Jelisejska palata ogradila od sporne anonimne izjave Makronovog saradnika, objasnivši da su to bile tačke o kojima su francuski i ruski predsednik razgovarali, ali da to nije bilo Putinovo obećanje.

I sam Makron je u Kijevu branio svoju pregovaračku misiju u pokušaju da spreči dalje pogoršavanje ukrajinske krize: „Ni na sekundu nisam očekivao da će Putin učiniti ustupke”.

Iako Francuska trenutno predsedava Evropskoj uniji, Londonu i Vašingtonu izgleda ne odgovora ova Makronova posrednička akcija, u kojoj se predstavlja kao lider „Sjedinjenih evropskih država”. Nije malo onih preko Lamanša koji to vide kao nepromišljen Makronov ruski gambit, koji ide naruku Putinu u pokušaju da otupi oštricu pretnje sa Zapada stvaranjem podela među NATO saveznicima.

Francuski predsednik ne krije da ukrajinska kriza pokazuje potrebu da EU vodi samostalni dijalog s Rusijom kako bi se stvorio novi bezbednosni poredak u Evropi. I sam Putin je na zajedničkoj konferenciji za novinare rekao da bi neki Makronovi predlozi mogli da budu osnova za dalje zajedničke korake, navodeći da je o njima verovatno još rano govoriti.

Zajednička poruka iz Berlina lidera država „Vajmarskog trougla” (Francuske, Nemačke i Poljske), koja je potom usledila, donekle ojačava diplomatsku poziciju Makrona u naporima da spreči izbijanje novog rata na istočnim granicama Evrope.

Francuski predsednik, nemački kancelar Olaf Šolc i poljski predsednik Andžej Duda posle sastanka u Berlinu izrazili su zajedničku podršku primeni sporazuma o prekidu vatre iz Minska.

„Zvanični Berlin, Pariz i Varšava pozivaju Moskvu da otpočne suštinski dijalog o pitanjima evropske bezbednosti i da pomogne u smirivanju situacije u Ukrajini”, navodi se u zajedničkom saopštenju lidera tri zemlje.

Pre odlaska u Moskvu i Kijev Makron je u razgovoru za francuske novine rekao da geopolitički cilj Rusije danas očigledno nije Ukrajina, već da se razjasne pravila kohabitacije s NATO-om i EU.

Ulozi u ovoj posredničkoj misiji su veliki i za Makrona, koga u aprilu očekuju izbori, ali i za Putina. Dok SAD i pojedine članice NATO-a grozničavo naoružavaju Ukrajinu, a Jens Stoltenberg jasno poručuje da su vrata alijanse otvorena za sve evropske države, francuski predsednik kao izlaz iz ovakve dramatične situacije nudi povratak na „Normandijski format”. Prednost ovog procesa, koji je uspostavljen još 2014. godine, jeste u tome što, osim Rusije i Ukrajine, uključuje i Francusku i Nemačku.

Eventualni napredak u ovom evropskom formatu razgovora o rešavanju ukrajinske krize, koji omogućava i direktni kontakt Moskve i Kijeva, umanjio bi rizik od izbijanja sukoba. Otvaranje ovakvog diplomatskog dijaloga moglo bi Putinu da posluži i kao savršen alibi da bez većih posledica smanji vojno prisustvo na ukrajinskoj granici.

Ali, francuska diplomatska inicijativa nosi i svoje rizike, pogotovo ideja o „finlandizaciji Ukrajine”. Makron je u Kijevu negirao da je novinarima u avionu na putu za Moskvu govorio da će o tom rešenju, o kojem se već neko vreme raspravlja u diplomatskim krugovima, razgovarati i s Putinom.

Predlog da Ukrajina bude poput nove neutralne Finske, koja je 1948. godine, u jeku hladnog rata, sklopila sporazum o prijateljstvu s Moskvom, ne odgovara sadašnjem rukovodstvu u Kijevu, ali ni Vašingtonu, koji se ne odriče ambicija širenja vojnog prisustva na istok Evrope, sve bliže ruskim granicama. Takvo rešenje u praksi bi značilo da se Ukrajina pismeno odriče ulaska u NATO u zamenu za garancije da je Rusija neće napasti. Teško je poverovati da bi „jastrebovi” u Vašingtonu podržali ovu Makronovu ideju.