Dva Ponoša

Zdravko Ponoš u predsedničkoj igriČuveno pravilo u fer trgovini, ali ne samo u njoj, koje kaže „Dobijaš to što vidiš”, neće važiti u naredna dva meseca predizborne kampanje kada je reč o ponudi dela opozicije da za predsednika kandiduje Zdravka Ponoša. Prosto, ni on ni njegovi predlagači ne mogu da uvere birače da će „dobiti to što vide”, jer to što vide nema veze sa onim što stvarno jeste.

Prosto je – ili je današnji Zdravko Ponoš kao pretendent na mesto šefa države onaj pravi Ponoš, koji nema veze sa nekadašnjim načelnikom Generalštaba, ili je „pravi Ponoš” onaj nekadašnji prvi general, koji nema veze sa današnjim predsedničkim kandidatom. Ako se trude da ta dva Ponoša predstave u jednom, a na tome se očigledno zasniva cela kampanja, onda je to samo providna prevara, u kojoj se računa da birači kratko pamte, jer su glupi.

I dalje – da li je pravi Ponoš onaj kojeg je Boris Tadić kao šef države gurao da preskače stepenice ka mestu šefa Generalštaba, ili je pravi Ponoš onaj kojeg je isti Tadić smenio zato što je „nekontrolisanim izjavama” uznemiravao zemlju da nije bezbedna? Da li je reč o istom čoveku kojeg je Vuk Jeremić ubacio najpre u diplomatiju i u politiku, zalažući svoj ministarski autoritet, da bi kasnije, baš pred izbore napustio Vuka Jeremića sa sve objašnjenjem da neće da cepa stranku pre izbora? Koji je Ponoš u igri – onaj kojeg „rođena” partija uporno nije želela da kandiduje, iako je njen drugi čovek, ili onaj koji je zbog svega toga prešao kod konkurenata, a koji opet nisu imali nikog svog da puste u predsedničku trku?

Današnji i nekadašnji Zdravko Ponoš, civil i oficir, bili bi ljuti suparnici u aktuelnoj predsedničkoj trci. Njihov TV-duel bio bi spektakularni predizborni okršaj u kojem bi prštalo na sve strane od oprečnih stavova o najvažnijim državnim pitanjima. Nije teško da zamislimo Ponoša u odelu kako upada u reč Ponošu u uniformi i optužuje ga maltene za nacionalnu izdaju jer je, na primer, uspostavio saradnju Vojske Srbije sa Nacionalnom gardom Ohaja, ili što je za njegovog vakta ustanovljena kancelarija za saradnju sa NATO-om.  Ni Ponoš-general ne bi ostao dužan Ponošu-političaru što je prigrlio politiku jakog nacionalnog sentimenta i traži glasove od onih birača kojima je Zapad smrtni neprijatelj, a NATO najstrašnija reč.

Nažalost, ovo preterivanje nije bez osnova, nametnuli su ga Ponoš, predsednički kandidat i koalicija oko Dragana Đilasa koja ga je predložila. Po nečemu su zaključili da glasovi samo čekaju da budu ubrani, ako Ponoša naslikaju u generalskoj uniformi kako 1999. obara bombarder NATO-a kojim pilotira Toni Bler, dok njegov arhi-neprijatelj Aleksandar Vučić za to vreme kao ministar dobija stan od vlade i tog istog oborenog Tonija Blera 15 godina kasnije dovodi kao savetnika u vladu čiji je predsednik.

Zastanimo na trenutak i pokušajmo zdravorazumski da odgonetnemo šta je ideja. Jedino što se nameće je vrhunsko licemerje da se „proda” nešto drugo od onoga što vidimo, da se za predsedničku trku napravi „proizvod” od sastojaka koji kao ulje i voda nikada ne mogu da idu zajedno. Da se građanima ponudi politička skalamerija sastavljena od njihovih dugogodišnjih najčvršćih vrednosnih stavova – patriotizam, poverenje u vojsku, ne u NATO, ne na Zapad, ali za one druge i znanje engleskog i školovanje u Britaniji i NATO-centrima. I na kraju, kao vrhunac manipulacije, da se sve zajedno zaogrne do pola u generalsku uniformu, a od pola u civilno odelo, uz ime čoveka koji bi, kako su izračunali, mogao da na svojim leđima nosi ovakvu skalameriju.

Period u kojem je Zdravko Ponoš bio načelnik Generalštaba, zlatno je doba saradnje Srbije i NATO-a. Srbija je tada ušla u NATO program „Partnerstvo za mir”, preoblikovala je svoju vojnu organizaciju po modelu NATO-a, uspostavila je dugoročnu vojnu saradnju sa SAD, preko Nacionalne garde države Ohajo, usvojila je SOFA sporazum sa SAD, koji reguliše prava i obaveze američkih trupa na teritoriji Srbije. Ponoš je, zajedno sa svojim šefom Borisom Tadićem, bio u poseti Donaldu Ramsfeldu, tadašnjem ministru odbrane SAD, a sam se sreo sa načelnikom Generalštaba SAD Piterom Pejsom. Takvog sastanka nije bilo 50 godina.

Zbog svega toga, ali i zbog svoje profesionalne biografije koja je modelovana na zapadnim vojnim usavršavanjima (Britanija, Nemačka), Ponoš je sa punim pravom doživljavan kao pro-NATO general, čovek koji tvrdo radi na tome da srpska vojska bude što više prilagođena NATO standardima i što više uključena u njegove aktivnosti. I u tome nema ničeg lošeg, najbolji dokaz je što su sve tadašnje odluke i dalje na snazi, Srbija je i dalje u programu „Partnerstvo za mir”, vežba zajedno sa Nacionalnom gardom Ohaja, pridržavamo se Sporazuma SOFA, i dalje imamo kancelariju za vezu NATO-a u Beogradu.

Ali, uvredljivo je da se jedan od aktera ovakvog strateškog zaokreta Srbije, danas predstavlja kao ogorčeni protivnik svega što je radio, a naročito da na tome traži glasove da postane šef države. Odakle mu pravo da Vučića „gađa” Tonijem Blerom, pozivajući se na 1999, a sam je sa istom Blerovom Britanijom strateški sarađivao i težio da joj se što više približi, kao jednoj od najvažnijih članica NATO. Zašto je kao političar, ali i kao vojnik pre toga, baštinio politiku Zorana Đinđića, a nije ga „prozvao” što je samo dve godine posle bombardovanja išao u London kod premijera Blera, u verovatno jednu od najvažnijih poseta koje je imao tokom svog kratkog premijerskog mandata?

Ako je već odlučio da trči trku za predsednika Srbije, bilo bi jedino pošteno da je Zdravko Ponoš istakao politiku brzog ulaska Srbije u NATO, koliko sutra posle  pobede na izborima. To bi bila jasna politika, za nju bi političar Ponoš bio odličan zastupnik, i po svojoj biografiji i po tome čime je obeležena njegova profesionalna vojnička karijera. Ali, problem je što takva politika i takav kandidat ne mogu da dobace više od deset odsto, čak i uz jaku kampanju. Pošto je već tako, a nagon za obaranjem Vučića zaslepljuje realnost, dobili smo kandidata koji se u isto vreme predstavlja i kao vojni komandant, čija je vojska svojevremeno hrlila u NATO, i kao borac protiv tog istog NATO-a, koji ima pravo da pljune svakog ko je u životu razmenio reč sa bilo kojim Amerikancem ili Englezom, a kamoli sa Blerom ili Ramsfeldom.

Ne može i jedno i drugo. Previše je, čak i za opoziciju koja nikada nije znala šta bi htela da bude kad poraste i kad dođe na vlast. Probali su i nisu uspeli da preotmu studentske proteste, pa proteste zbog epidemijskih mera, pa proteste novinara i advokata, onda ekološke akcije, sad je došao red na udvaranje antizapadnom nacionalizmu. Pri čemu se za predvodnika i idealnog kandidata istura čovek kojem u profesionalnom DNK jasno stoje reči „Zapad” i NATO.

Ponoševa predsednička kandidatura je sve samo nije njegova. Ona je personalni izraz jedne prazne političke ljušture, koja nikada nije imala svoju ideju, čak ni koncept šta bi uradila sa Srbijom. Ona je odraz pogrešnog čitanja naručenih istraživanja javnog mnjenja, kombinovanog sa opsesijom skidanja Vučića sa vlasti, što nepogrešivo vodi ka neuspehu. Zdravko Ponoš je svojom voljom prihvatio da njegovo ime stoji na čelu te avanture, to je njegova odluka i njegove će biti i posledice. Kao što to uvek biva, posle „bitke” neće više biti jedini general, oko njega će biti na stotine generala koji će tada dobro znati u čemu je bila greška.

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost