Terorizam je medijska bitka, a sistem u slepoj ulici

72. BERLINALE

Može li se o nedavnim višestrukim terorističkim napadima u Francuskoj govoriti i kroz humor? Sudeći po filmu „Ničiji heroj” Alena Girodija, sa kojim je otvoren program „Panorama” 72. Berlinala, vidimo da može.

Ovaj francuski reditelj i scenarista („Nema odmora za hrabre”, „Kralj bekstva”, „Stranac pored jezera”, „Ostati uspravan”...), skenira francusko društvo pogođeno terorom i uzročno-posledičnim talasom predrasuda, straha, čak i iracionalne mržnje, ali to čini kroz formu gorko-slatke komedije u kojoj i apsurd tako prirodno stanuje.

U Klermon-Feranu, imaginarnom poprištu terorističkog napada u unutrašnjosti Francuske, Medrik se ludo zaljubljuje u sredovečnu i udatu prostitutku Izadoru, upoznaje mladog beskućnika Selima čije prisustvo izaziva paranoju okoline, i ovom životno sređenom tridesetpetogodišnjaku život se odjednom pretvara u haos. Girodi na ovaj način započinje svoj okretni i nepredvidiv film u kojem se pod senkom komedije događaju zapravo prave životne drame...

„Ničiji heroj” je vaš prvi urbani a humorni film?

Posle dva prilično mračna filma, želeo sam da se vratim komediji, a da ostanem ukorenjen u aktuelnim događajima i današnjom društvenom realnošću koja nije baš najveselija. Moji raniji filmovi su bili zasnovani na vrlo određenim formalnim izborima. Želeo sam da napravim nešto lakše, kombinujući složenost i apsurdnost našeg modernog načina života. Oduvek sam bio veliki obožavalac filmova kao što su Renoarova „Pravila igre” i Almodovarov „Šta sam uradila da zaslužim ovo”, dakle filmova u kojima drama dolazi iz komedije i obrnuto. Zamišljao sam ga i kao vodvilj teatar. Mislio sam da bi bilo zanimljivo smanjiti velike debate i goruća pitanja našeg sveta na skromniji, svakodnevniji nivo, kao da smo u nečijem stanu.

Film počinje susretom muškarca Mederika i žene Izadore, koja je prostitutka, i taj susret osujećen je terorističkim napadom?

Da, i koitus je prekinut! Postoji sudar između glupih života ljudi i toka istorije. Izvan drame, proširena ljubavna i seksualna scena postaje vodvilj komedija. Mederik bi voleo da se koitus ne prekida. Teroristički napad nije razlog da život stane, a zaustavljanje života ionako neće napraviti nikakvu razliku. Ali incident na kraju menja njegovu percepciju ljudi i stranaca oko njega. Film prikazuje kurs između želje i paranoje.

U filmskom smislu, šta vas je zainteresovalo za ideju terorističkog napada?

To je pretnja i realnost sa kojom živimo pet godina. Film u Francuskoj se retko bavio preciznim stanjem anksioznosti i sumnje sa kojima smo suočeni. Doživeo sam nedavne terorističke napade (Bataklan, Strazbur, Nica) na sličan način kao i Medirik, samo što sam bio daleko kada se to dogodilo. Kao i većina ljudi, doživeo sam ih posredstvom televizije. Mederik je prikovan za TV vesti iako se napad dogodio petsto metara od njegovih ulaznih vrata. Filmski gledano, proizvodi meta efekat, ekran unutar ekrana, više nivoa fikcije, između onoga što Mederik vidi svojim očima i onoga što vidi na televiziji. Iznenađujuće je, kao da gledanje vaše svakodnevne stvarnosti, grada, ulice i zgrade na TV-u daje veću realnost. Nova tehnologija i sveprisutnost vesti stvaraju taj meta efekat na stvarnost naših života. Ovi teroristički napadi su zamišljeni kao takvi: oni eksploatišu društvene mreže, igraju na kulturološke percepcije kako bi razbili veze. Terorizam je medijska bitka. To poremeti percepciju drugih ljudi. U filmu, mladi Selim u početku plaća cenu za ovo. Preko njega napadi impregniraju ceo film.

Selim je arapskog porekla, pronalazi sklonište u Mederikovoj zgradi što izaziva pometnju u životima ostalih likova?

On je beskućnik sa kojim niko ne zna kako da se nosi. Nakon što ga je prijavio policiji, Mederik ga je pustio da spava kod njega. Beskućnik u zgradi ga ljuti, ali ima i taj humanitarni nagon. U ophođenju sa Selimom, on skreće između krivice, moralne dužnosti, empatije i želje za nepoznatim bićem. Zbog svog porekla, Selim je takođe žrtva pojačanih sumnji nakon napada. On sam ima osećanja koja se kolebaju između prkosa i želje. Želeo sam da film zadrži dubinu složenosti likova i u njihovim odnosima prema drugima. Puno sam igrao na klišeima, naglašavajući ih s vremena na vreme i protivrečivši im da bih suprotstavio bilo kakva ubeđenja koja bi publika mogla imati. To je razigran i uznemirujući film.

Film se dotiče straha od stranaca, u ovom slučaju Arapa?

Pretpostavljam da su svi arapskog porekla u Francuskoj nakon terorističkih napada imali slična iskustva kao Selim. U to vreme sam čuo ljude kako govore o islamu na čudan način, čak sugerišući da je islam inherentno nasilan. Muslimani su postali krajnji „drugi”. U zapadnim društvima musliman se sada doživljava kao potencijalna opasnost. Nedavno sam takođe slušao kako ljudi govore o tome da su hrišćanski zapad i arapski istok na putu sukoba zbog „sukoba civilizacija”. Smatram da je ideja o sukobu civilizacija veoma pogubna. Klasna borba se još jednom zataškava, a naše razlike se iskorišćavaju da bi se izbrisalo sve što nas spaja i što predstavlja pretnju uspostavljenom poretku. Naravno, stojim uz eksploatisanog Arapa muslimana pre nego uz eksploatatorskog belog ateistu. Ali strah izazvan napadima je još toksičniji, jer je iracionalan.

Vi se upravo time poigravate?

Osim paranoje, film igra i na predstavama i klišeima Arapa, koji su takođe erotska bića, fantazijske figure u homoseksualnoj i heteroseksualnoj literaturi, što je povratak na kolonijalni period. Bilo je dobro uhvatiti se ukoštac sa mladim Arapinom koji je zaokupljen događajima, ali se na kraju pokaže odlučnijim nego što se u početku činilo verovatnim. Nakon što ga vide kao pretnju, zatim kao objekat žudnje, na samom kraju ispada da je pun želje. Selim i Šarlen ‒ crna mlada devojka iz „etničke manjine” kako se to danas kaže, oličavaju marginalizovanu omladinu koja je ipak veoma živa i aktivna u francuskom društvu. Oni su moderna Francuska.

Postoji i ono što Izadora kaže u jednoj od najlepših scena u filmu, upirući prstom na nevolje mladih ljudi koji žele da umru raznošenjem?

Pored govora o opasnostima islama, svaki napad izaziva gomilu komentara o takozvanom islamo-levičarstvu. Viđeno je da ljudi napadaju intelektualce koji pokušavaju da objasne proces, putanju koja vodi mlade ljude u džihadizam. Ističe se citat bivšeg premijera Manuela Valsa o „objašnjavanju kao pokušaju opravdanja”. Ne vidim, međutim, kako je moguće učiniti bilo šta drugo osim započeti sa pokušajem razumevanja. Za mene je pravo pitanje da mladi ljudi ubijaju svoje sugrađane, pa čak i sebe dižu u vazduh u Alahovo ime. I svestan sam da to nije samo pitanje muslimana već i mene i nas. To govori o neuspehu socijalne politike. Politički neuspeh i tačka. I sistemska slepa ulica. To takođe govori o velikoj egzistencijalnoj krizi u našim društvima.

Film se završava optimistično, nagoveštavanjem porasta kolektivnog prožimanja?

Iako to proizilazi iz naše kolonijalne prošlosti, mi smo multikulturalna nacija. U ovom filmu pokušavam da odslikam modernu Francusku u nekoliko likova. Što se tiče kraja, videti ih kako se vraćaju u zgradu nakon što su pronašli smešnu vrstu ravnoteže, jeste neka vrsta srećnog završetka. Ništa nije rešeno. Postoji obećanje, ali sve je malo labavo, previše konformističko.