Intimno pozorište otkriva laž

Dušanka Stojanović Glid, prvakinja ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu  tumači lik Elize u jednoj od poslednjih kamernih drama velikog švedskog dramskog pisca Augusta Strindberga: „Pelikan”, u režiji Đurđe Tešić. Dramaturg je Đorđe Kosić, scenografiju i kostime radi Zorana Petrov, kompozitor je Vladimir Pejković. Premijera „Pelikana” je 23. februara na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra.

Kroz kakav proces rada prolazite spremajući Strindbergov „Pelikan” iz 1907. godine? Šta se promenilo od tog vremena?

Promenilo se sve osim suštinske prirode čoveka. Strindberg je bio praotac moderne drame, uzor Ibzenu, Brehtu. Bavio se pisanjem romana, drama, slikanjem, naukom-hemijom, muzikom. Bio je umetnički višedisciplinarno orijentisan, nikada miran. Nesiguran, sumnjičav, ispred epohe, na rubu egzistencije, a nadmoćan talenat. Njegovi romani „Brak” i „Inferno” otkrivaju duboku frustraciju, anksioznost, poremećaj ličnosti, otvorenu i mržnju i ljubav prema ženama, kasnije transparentnu mizoginiju. Sve ove osobine karakterišu krajnje neprilagođenu i graničnu ličnost koja otvara intimno pozorište u sopstvenom stanu. „Gospođicu Juliju” su izveli u stanu u kome je živeo sa svojom tadašnjom ženom za koju je komad i napisao. Danas je to muzej u Stokholmu.

Drama „Pelikan” propituje brojna osećanja: prevare, obmane, istine, neprilagođenosti. Zašto nam je ova priča danas intrigantna?

Ova priča je puna simbola, metafizike, značenja u cilju sakrivanja istine i afirmacije laži kao stava, vere, iskrivljenog uma. Laži koja pomaže u manipulaciji i kontroli, a koja u drami „Pelikan” ima gnezdo u porodici, zapravo Eropi. Ova klasična drama u punoj rezoluciji markantno stoji u pozorištu 2022. godine. Zapravo se referiše dramski potresno i brutalno na državu koja je nezasita majka-antimajka. Strindberg je bio jako razočaran u Evropu. A Švedsku u vremenu svog stvaralaštva osećao je kao mračnu zatucanu sredinu. Zato se koristio simbolima u dosta jednostavnim radnjama komada. Ta legenda o pelikanu i u samom komadu se dovodi u pitanje: da nauka demantuje taj hrišćanski i masonski pojam kojim ptica pelikan hrani svoje mlade krvlju iz svog srca.

Priča predstave „Pelikan” događa se u porodici, neposredno posle smrti oca, i prikazuje tiranski odnos majke prema kćerki… Ko je vaša junakinja Eliza?

Duša bez ljubavi je duša koja pokorava i ponižava. Nikada takav karakter nisam igrala, ovo je još jedna u spektru majki-nemajki. I Klitemnestra i Majka hrabrost nisu imale ljubav za sopstvenu decu. Ali kako razumeti lik Elize koja ima mržnju i prezir prema sopstvenoj deci? Zlo ne može da se odigra glumom već doživljajem ugroženosti. Da bi bilo očigledno razotkriveno, ono je upravo duboko utemeljeno u bolesti ćelijske laži. I novac kao osnovni motiv, ostavina ili testament, nasleđe, ušteđevina. Ta gramzivost u kombinaciji sa tankom linijom do bede, stvara tenziju, strah, pa i tragediju. Teško je i zanimljivo raditi iz perspektive ove kulture i temperamenta, uprkos tome što imamo 70 godina iskustva igranja skandinavske dramske literature. Ukoračiti u taj spektar emocija koje su jarke, strasne, dosledne i konačne. Često mislim da su onda, pre 120 godina nešto znali što je nama nedokučivo. Ili se čovečanstvo razbolelo mnogo više nego što to pelikan nagoveštava, a potom ovom dramom i tvrdi.

 Nikada ne bih mogla da se upustim u ovaj rad,  niti bih se usudila bez Nedima Nezirovića, Ive Milanović, Vučića Perovića, Vanje Ejdus. Pre svega Đurđe Tešić, koja je Strinbergovog „Oca” trebalo da radi sa Borisom Komnenićem, koji nas je nepripremljene napustio. Vođena tim duhom, Đurđa Tešić je okupila ekipu „Pelikana”. Dakle predstava „Pelikan” ima duh „Oca” koji nas umetnički čuva.

Tek na očevom samrtnom odru deca saznaju za strašnu obmanu njihove majke. Kako će deca živeti sa tom istinom? Istina i mi: kakav je to spoj?

Ta simbolika smrti oca jeste kao da je dobri duh napustio porodicu. Ostaje konačni obračun gde se dovodi u pitanje i pervertirana „ljubav” između majke i zeta, jedna opaka igra u kojoj je kćerka rana sveta te porodice. A sin ono što smo mi danas ‒ dekadentni, labilni, povređeni, zlostavljani borci za istinu koji otkrivaju laž kao forenzičari golu, mrtvu devojku. U razvalinama tih duša krije se nešto opasno, skriveno, tajno i lažno.

Mi smo narod navikao na obmane, laži, pronevere, prodatu državu na bubnju, siledžijsko i kriminalno ponašanje državnog vrha unazad 35 godina. Ovde ko je na vlasti isključivo gleda sebe i ko im je na putu biva ubijen. Moj pogled je danas pukao sa terase nacionalnog teatra na Trg republike. Pomislila sam da ravnodušno gledam na unakaženi trg, ružno klizalište i kockarnicu koja hvata i Kolarčevu i Makedonsku ulicu. S terase odakle su se događali politički prevrati. Pijem kafu, pušim cigaretu i gledam. Mislim da laž toliko frustrira da pošteni ljudi ne mogu usled svih briga oko egzistencije da budu svakodnevno vrhunski umetnici, roditelji, pisci, reditelji, revolucionari.

Osećam da su posvećeni umetnici letargični, uplašeni, zabrinuti dok ovi spretni haraju da svoj loš ukus proglase uspehom. Možda je tako bilo oduvek. Ovu temu „Pelikana” možemo nameniti da pripada drugima koje nećemo nikada sresti. A veliki dramski pisci pišu iste teme o vlasti, moći, porodici, državi, ratu, ljubavi, mržnji, strahu i smrti kroz politički kontekst.

Važite za jednu od najboljih naših glumica. Na kojim trenutno projektima još istrajavate?

Zaista? Hvala vam! Radim na tome da razumem ružnu stvarnost i prolepšam je jakom verom, da sam stvarno živa u svom jedinom životu, da radim svoje nezavisne projekte, sada o Rozi Luksemburg „Dijalektika spontanog”, ako prođem na konkursu. Zapravo pitanje je da li sam i sama sasvim iskrena: da li me revolucionarka tog epohalnog značaja zaista interesuje umetnički ili samo želim novac od ministarstva. Ako ništa drugo, svakog jutra svaka žena i devojka može da joj kaže: „Hvala Rozo što se školujemo, radimo i imamo pravo na glasanje.” Smislila sam još jedan performans ‒ „Kako zadržati muškarca”, dramatizaciju je uradila Neda Gojković, po motivima romana Zaze Gabor.

Nastupam sa gospodinom Aleksandrom Jaćimovićem, tenor saksofonistom, u hotelima „Amsterdam” i „Moskva” za građane koji su isplanirali da provedu veče kao nekada u duhu Beograda, da sede u gradskim enterijerima, a ne u tržnim centrima ili kod kuće ispred televizijskih ekrana osećajući permanentnu anksioznost usled očajnih sadržaja, vesti o bolesti i loših serija u izobilju. Postavlja se pitanje šta će to meni, kao prvakinji Narodnog pozorišta, da nastupam u kafani i hotelu. Pa eto malo da promenim i da ne budem stalno u kupleraju. Kada me vidite u Skadarliji, znaćete ‒ dobila sam otkaz.