I dalje ću se igrati

Da nisam prevodilac, morala bih da napišem roman „Školice” Hulija Kortasara, koji u tom prevratničkom a kamernom romanu govori o tome kako se deveti podelak ili kućica u jednoj dečjoj igri na nekom musavom pločniku zove i Nebo, s tim što kad naučiš kako do njega da stigneš, već te je prošla želja za igranjem. Pošto sam ipak, a i čitavim bićem, prevashodno prevodilac, to bih ja i dalje da se igram. Na sve ili ništa, upravo kao taj Hulisimo Hulio.

U ovom novinskom serijalu dragocenih razgovora sa ostalim saigračima srodnih sazvežđa, što će jednom Andriću omogućiti da progovori na jeziku koji će i Nobelovom komitetu biti dostupan ili Garsiju Lorku primaći ovdašnjim bojama zimzelenih razdora – verde que te quiero verde – svakom od nas je ponuđeno da odgovori na šest pitanja. Ili pak da sastavi sopstveni pločnik. Od reči i broja devet.

Među zvanično postavljenim pitanjima, međutim, pojavljuje se i položaj naše struke u društvu. Kako je društvo veoma listopadno, to je struka na dodatnoj vetrometini. Jesmo li mi vidljivi, jesmo li valjano plaćeni? Tri tačke bih stavila na pitanja o tome uspevam li da živim od prevođenja, jesam li imala neugodnih iskustava s naplatom rada, ko obara cenu našeg rada i koliko sami književni prevodioci mogu nešto da učine za položaj profesije.

Ali ja ću se i dalje igrati. Pa ću pored Kortasara na srpski prevesti i Borhesa, ali i njihovog i svog zemljaka Masedonija Fernandesa, koji je, kao pravnik i filozof, bio pomenutoj dvojici neprikosnoveni uzor, pri čemu u svom životnom romanu „Muzej o romanu o Vječitoj” lomi i gramatička, ali i logička pravila. Taj roman, na srpskoj ekavici, izuzev naslova, objavljen je pre koju godinu u Crnoj Gori, tako da on u Srbiji i ne postoji. Ali ja ću se i dalje igrati.

Onda ću na španski prevesti ne samo već pominjanog Andrića nego i Njegoša, gle! A i Ljubomira Simovića i Peru Zupca. Uostalom, kao i niz drugih srpskih pesnika, a naročito pesnikinja, koje sve zajedno svakom zgodnom prilikom objavljujem i u tematskim brojevima književnih časopisa Španije, kao što je, na primer, „El color de la esencia” u tematu „Ánfora Nova” iz 2013.

O tome bi se bez sumnje više govorilo da sam bilo kakve parice zatražila od ovdašnjeg ministarstva kulture. Da sam tako postupila, taj pesnički izbor, prevod svih pesama u njemu i usaglašavanje biobibliografskih podataka i onog autora na tri retka i onoga na tridesetak stranica, u meni bi unapred uvenuo. Zeleno, volim te, zeleno!

Pola sveta sam proputovala na osnovu svoje biografije; drugu polovinu na osnovu sopstvenog opredeljenja, pa i kao prevodilac, i to simultani. Kao prevodilac, a pod pandemijom, mogu da putujem i u mestu. Putujem po jezičkim rešenjima dok i dalje uživam čitajući. To je moj odgovor broj sedam. Broj osam je uspravna večnost.

Devet mi je broj klinastog pisma, ili najpre ptičjih tragova na snegu i, mada će se on ubrzo otopiti, tamo na tom nekom pločniku, ptica će i dalje pevati u nama.

Prevoditeljka sa španskog i još nekih romanskih jezika, pre svega katalonskog, ali i sa srpskog na španski