Imigrantski mozak

Rešili da bežimo iz Srbije i to glavom bez ozira. Bili smo ljuti i besni što izdržavamo kaznu za neke druge koji su se lepo oparili zahvaljujući svojim zločinima. Bili smo dobra deca, završili visoke škole, trudili se, radili i nismo imali ništa. Bili smo robovi novopečenih gazda i zatočenici tuđih odluka. Imali smo samo snove i želju za normalnim životom, koji nismo mogli da imamo.

Uz više sreće nego pameti i puni ambicija uplovili u kanadsku zimu. Nismo očekivali ništa specijalno. Očekivali smo da će nam biti teško, da se nećemo lako snaći, da ćemo imati raznih problema. Spremni smo bili na sve, samo da odemo iz Srbije. Ali, ništa od teškoća! Kanada nas je iznenadila i dočekala raširenih ruku i dala nam poslove kakve nismo ni u najboljim snovima zamišljali. Dala nam je sve što smo želeli, i više od toga. Lep, bezbrižan i normalan život o kome smo maštali. Dala nam je nove prijatelje, veliko iskustvo i novi pogled na svet.

Ali, kako smo mi dočekali Kanadu, to je druga priča. Moj dečko je prvih nekoliko meseci svakodnevno «kupovao kartu da se vrati». Ja je «kupujem» sada, posle skoro dve godine. Smeta mi zima, smetaju mi hladni anglosaksonski osmesi, smeta mi njihova usiljena politička korektnost, kafane bez provoda, parkovi bez dece. Dugačak je spisak stvari koje hlade moju vrelu balkansku glavu i srce.

Ta vruće-hladno igra se dešava svakodnevno. Kada će i da li će se moja glava ohladiti, ne znam. Znam samo da jedva čekam septembar, da prvi put idem kući na odmor (da, da, moja kuća je i dalje u Beogradu!), a šta ću misliti kada se vratim, videćemo. Možda obnovim «gradivo» o razlozima mog odlaska iz Srbije.

Za sada, život u inostranstvu mi izgleda kao kletva i blagoslov u isto vreme. Večita borba sa samim sobom, sa sopstvenim željama i prioritetima. A možda je to proisteklo samo iz proklete ljudske prirode, da nikada nismo zadovoljni i da nam uvek nešto smeta. Ko bi to znao.
Čudno je to kako imigrantski mozak radi...a tek srce...