Malobrojni posvećenici i moćna podrška

Na Dan „Politike”, 25. januara 1922, svečano je osveštan novi dom našeg lista u Makedonskoj (tada Poenkareovoj) broj 33. U novom ambijentu osvanula je 15. februara 1922. i nova rubrika „Šah”, posvećena igri koja je ubrzano osvajala Evropu. Na tadašnjem skromnom prostoru od nekoliko stranica, šah je dobio čast da jednom nedeljno naslovljava sportsku četvrtinu strane. Rubrika je redovno počinjala pažljivo izabranim šahovskim problemom u dva poteza, jednom od vrlo retkih ilustracija na prostoru dupke popunjenim tekstom. Novi projekat je zahtevao posebno odobrenje, ali i ulaganje u izlivanje dijagrama i figura. Računalo se na direktno uključenje čitalaca, pozvanih da šalju rešenja, a potom nagrađivanih objavljivanjem njihovih imena i generalija.

Čitaoci privučeni zagonetnim pozicijama na 64 polja zastali bi kraj ostatka rubrike i potom saznali o najvažnijim šahovskim vestima. Tako u prvoj našoj šahovskoj rubrici, objavljenoj pre 100 godina, stoji:

„Najvećeg današnjeg majstora na šahu, Kapablanku, pozvao je na mač ruski veliki majstor Aljehin, jednim zanimljivim pismom koje ćemo prvom prilikom objaviti. Kapablanka je primio ponudu, ali je izjavio da prvenstveno pravo ima Poljak Rubinštajn, koji se prvi prijavio.”

I zatim:

„Kostić je na svome turneu po Engleskoj odigrao sa engleskim šahistima 165 partija, od kojih je 145 dobio, 20 pravio remi i nijednu nije izgubio! Kostić će uskoro doći u Beograd, „Beogradski Šah-klub” se sprema da ga dočeka na svečan način u znak priznanja za požnjet uspeh.”

Iza toga slede vesti o turnirima u Londonu, Parizu, Geteborgu i Beogradu, kao i najava predavanja bivšeg svetskog prvaka Emanuela Laskera „o okultizmu u šahu”.

Susret „Politike” i šaha na Sretenje 1922. bio je unapred najavljen velikim događajima i promenama na 64 polja. Godinu ranije genijalni Kubanac Hoze Raul Kapablanka preuzeo je šahovsku krunu najdužem vladaru u istoriji šaha Emanuelu Laskeru (u tekstu nazvanom „Lasker Berlinac”), u Celju je osnovan Jugoslovenski šahovski savez, a u Parizu se pripremalo ustanovljenje Svetske šahovske federacije (FIDE), 1924.

Još važniji razlog bila je svetska slava koju je ubrzano sticao prvi srpski velemajstor Borislav Bora Kostić (1887–1963). Upravo su podvizi vršačkog „šahovskog apostola”, širom meridijana, nadahnuli najvažnije šahovske tekstove u „Politici” neposredno pre uvođenja stalne rubrike. Tako, 23. novembra 1919, pod naslovom „Šahista Kostić”, objavljujemo: „U Zagreb je doputovao šahista Kostić, koji je poznat u celom svetu kao jedan od najboljih igrača. U prošli utorak igrao je u Trgovačkom domu, u isti mah sa dvadeset igrača.”

Pod istim naslovom, uz podnaslov „Jedan neverovatan igrač koji je zadivio Pariz”, naš list 27. februara 1920. prenosi utiske o Kostićevim simultanim produkcijama, koje je zabeležio pariski „Tan”.

Šah je prvi put pomenut već u drugoj godini izlaženja „Politike”, 16. avgusta 1905, u zanimljivom tekstu pod nazivom „Kraljevi šahiste”, opisujući strasnu ljubav različitih evropskih vladara prema drevnoj igri.

Godina objavljivanja tog teksta, vest o „Turnir beogradskih šahista” 21. februara 1910, ali i sve odlike prve stalne rubrike u našem listu, jasno ukazuju da je nju mogao da vodi samo jedan čovek. Iako je rubrika bila potpisivana različitim inicijalima (S. J., S. I., S. L. itd.), danas iza nje ne može da se sakrije ime Jakova M. Ovadije, prvog i dugo jedinog srpskog šahovskog novinara i popularizatora kraljevske igre.

Ugledni beogradski advokat Jakov Ovadija Žak (1878–1941), počeo je sa objavljivanjem tekstova u „Malom žurnalu” 1905, iste godine kada je osvanuo i prvi tekst u „Politici” i kada je organizovao dopisni meč između Beograda i Šapca. Potom je o šahu pisao u beogradskim listovima „Novo vreme” i „Epoha” (1910–1912), a povremeno i u „Pravdi”. Činjenica da je šahovsku rubriku u dnevnom listu „Vreme” (1921–1936) počeo iste godine kada se pojavila i u „Politici”, mogla je da bude jedan od razloga za zagonetne inicijale u našem listu. I pažljivi izbor šahovskih problema u „Politici” govori da je u pitanju bio ovaj poliglota, prevodilac prve naše knjige iz te oblasti, objavljene 1921.

Zasluge Jakova Ovadije su nemerljive i daleko prevazilaze samo izuzetno plodnu šahovsku publicistiku. Njegovom zaslugom sreli su se za tablom velemajstori Bora Kostić i Milan Vidmar 1922, a u Beograd su prvi put, osim Vidmara, došli Geza Maroci (1922), Žak Mizes i Vladimir Vuković (1923), Emanuel Lasker (1924), Hans Kmoh (1926), Aleksandar Aljehin i Rudolf Špilman (1931). U gotovo svim svetskim šahovskim adresarima Srbija je bila zastupljena imenom Ovadije. Zato ne čudi da je upravo Ovadija bio jedan od potpisnika povelje o osnivanju Svetske šahovske federacije (FIDE) u Parizu 1924, u ime Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.

Za razumevanje prošlosti i budućnosti „Politikine” šahovske rubrike ključno je da je Ovadija bio simbol fanatičnog posvećenika. Zbog svojih snova i ambicija u popularizaciji šaha često je trpeo i plaćao zaradom iz svoje advokature, nasledstvom i velikim delom imanja. Dugo je morao da plaća i dnevnim listovima, koji su tekstove o šahu tretirali kao reklame, dok nije sve ubedio u njihov značaj i mesto u opštoj kulturi.

I kraj njegovog života je bio tragičan. Kao sefardski Jevrej nastradao je 1941. zajedno s porodicom, a okolnosti nisu nikada raščišćene.

Posle Drugog svetskog rata, kada je šah postao simbol Socijalističke Jugoslavije, šahovsko novinarstvo je postalo profesija, uz moćnu podršku države i vrhunskih rezultata pojedinaca koji su nas od 1950. do 1980. držali u svetskom vrhu.

Svoj drugi vek šahovska rubrika „Politike” još jednom počinje iz početka, ali s mnogo viših pozicija nego 1922. I opet možemo da se nadamo periodu uzleta jer je vrelo šahovskih talenata u Srbiji nepresušno, a šahovska organizacija, posle više decenija, dobija snažnu podršku države. Preostaje još da čekamo nove fanatične posvećenike i u šahovskom novinarstvu jer su neophodni, kako za tablom tako i van nje.