Ukrajina na gubitku u svakoj varijanti

Oni koji smatraju da do rata u Ukrajini neće doći veruju da je podizanje tenzija između Rusije i NATO-a delom organizovano i zbog toga kako bi se našlo rešenje za ovu podeljenu državu, što bi bio i deo dogovora o bezbednosnim garancijama i podeli uticaja dve svetske sile, SAD i Rusije, u tom regionu. Zvanična Moskva insistira da to bude striktna primena sporazuma „Minsk 2”, potpisanog 2015. godine, kao jedinog važećeg postignutog dogovora. Vašington je takođe za primenu ovog sporazuma, ali da se on najpre revidira, odnosno da se zameni redosled poteza koje bi trebalo sprovesti. Američki državni sekretar Entoni Blinken je pre nekoliko dana izjavio da se minski sporazumi mogu primeniti samo uz njihov „pravilan redosled” i da bi u tom slučaju Ukrajina bila spremna da krene napred u pogledu specijalnog statusa Donbasa.

Suština celog spora je u tome što se Ukrajina obavezala da će dvema pobunjenim oblastima dati specijalni status. O tome bi trebalo da se donesu zakoni, da ih izglasa parlament i da budu uneti u ustav. To bi uticalo na promenu uređenja države i moglo bi da ima posledice i po donošenje odluka bitnih za političku orijentaciju zemlje.

Kritičari sporazuma smatraju da je opasnost za Ukrajinu u tome što bi u zavisnosti od toga kako taj specijalni status bude definisan on mogao da ugrozi ukrajinske NATO ambicije, posebno ako bi dva proruska regiona imala slobodu da sklapaju sopstvene bezbednosne aranžmane s Moskvom. Britanski „Telegraf” piše da se vlast u Kijevu nalazi pod pritiskom usvajanja elemenata sporazuma iz Minska. Bivši anonimni funkcioneri u Kijevu podsećaju da bi usvajanje tih odredaba značilo da bi vlasti pod ruskom kontrolom postale legitimne državne lokalne vlasti i da bi njihova milicija koja je predvodila pobunu, zahvaljujući amnestiji, postala lokalna bezbednosna snaga u okviru zajedničke države. Lokalne vlasti u Donbasu imale bi pravo da biraju poslanike za ukrajinski parlament, a federalizacija zemlje bi preko ove regionalne vlade u Donbasu omogućila pravo veta na spoljnu i unutrašnju politiku. Zato u Kijevu tvrde da bi posledice primene ovog sporazuma bile jednake invaziji Rusije, odnosno da bi državnost Ukrajine bila razorena a da nijedan ruski vojnik ne kroči na njenu teritoriju. Pritom bi Ukrajina bila verovatno suočena i sa unutrašnjim haosom koji bi izazvale nacionalističke snage.

Ukrajina, koja je potpisala ovaj sporazum, a kasnije i „Štajnmajerovu formulu” u oktobru 2019, izuzev početnog prekida vatre, nije primenjivala odredbe sporazuma jer smatra da on nije dobar. Vlasti u Kijevu su i tada, prilikom potpisivanja ove „formule”, bile suočene s protestima. U Ukrajini svaka vlast od 2014. održava sistem klackalice između snaga koje ne dozvoljavaju verifikaciju stanja na terenu i vlasti koje pod pritiskom spoljnih faktora povremeno iskažu želju da se pat-pozicija stanja ni rata ni mira razreši.

Otuda i nastojanja Zelenskog da izdejstvuje podršku SAD i NATO-a, ali i otklon da ta podrška ide dotle da znači uvlačenje u ratni sukob u kom bi Ukrajina svakako najgore prošla. Zato su Zelenski i njegovi najbliži saradnici u početku negirali da su zabeležili ikakvo nagomilavanje ruskih trupa o kojima su govorili američki obaveštajni podaci i mediji preko kojih su plasirani. Tražeći balans između pretnje ratom, koja zasenjuje sve druge probleme s kojima se u zemlji suočava vlast i može da pomogne da svi faktori „progutaju” primenu sporazuma – i prelaska granice koja bi značila ulazak u totalni haos – Zelenski je morao da ublažava paniku nastalu povlačenjem zapadnih diplomata iz Ukrajine, tvrdeći da sada situacija nije ništa gora nego što je svih ovih godina od 2014. godine.

Minski sporazumi, izuzev tehničkog dela koji predviđa prekid vatre, povlačenje oružja, amnestiju za učesnike rata i obnavljanje ekonomskih veza, ima i politički deo, koji je za Kijev sporan. On predviđa decentralizaciju vlasti, davanje specijalnog statusa Donjecku i Lugansku, organizovanje lokalnih izbora prema standardima OEBS-a i tek onda da vlada u Kijevu preuzme kontrolu nad granicom između Rusije i Donbasa. „Štajnmajerova formula”, koju je definisao tadašnji predsedavajući OEBS-a i ministar spoljnih poslova Nemačke Frank Valter Štajnmajer, definiše mehanizam za donošenje zakona o posebnom statusu lokalne samouprave u delovima Donjecka i Luganska, privremeno na dan izbora i na stalnoj osnovi nakon objavljivanja izveštaja OEBS-a o izbornim rezultatima.

Ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitrij Kuleba je ponovo odbacio davanje specijalnog statusa Donbasu i naveo da direktni pregovori s predstavnicima Donjecka i Luganska nisu predviđeni minskim sporazumima, kao i da bi deo granice s Rusijom u Donbasu trebalo da pređe pod državnu kontrolu pre realizacije političkog dela sporazuma. S druge strane, Moskva insistira na pomenutom redosledu koji je unesen u sporazum i ne želi da bude pregovarač u razgovorima jer se ne smatra učesnicom rata nego garantom potpisanog sporazuma.

U celokupnoj situaciji koja je između Rusije i SAD podignuta na mnogo viši nivo nego što je status Ukrajine i u kojoj su ulozi mnogo veći, Vladimir Putin je na konferenciji za medije posle razgovora sa Emanuelom Makronom rekao nešto što je izazvalo veliku polemiku na društvenim mrežama: koliko je zapravo Putin siguran u ishod situacije u Ukrajini, pa je izgovorio jednu bahatu i ponižavajuću rečenicu na račun zvaničnog Kijeva. Pošto je ukrajinski predsednik rekao da mu se nijedna tačka minskog sporazuma ne sviđa, Putin je na pomenutoj konferenciji rekao: „Sviđalo ti se ili ne – trpi, lepotice moja. On mora da se ispunjava.”