U siromaštvu, a ispred vremena

Svi koji su sada u zrelim godinama, a odrastali su na selu, sigurno se sećaju tog života i sveprisutnog siromaštva.

Nepisano pravilo kaže da se u siromaštvu najviše jede hleb – jednostavno da se nadoknadi manjak drugih namirnica. Uzmeš malo veći komad hleba, grizeš ga, kidaš i punim ustima gutaš. Važno je bilo samo da stomak nije prazan. Uglavnom je to bio crni hleb, a beli se retko viđao, a još manje jeo. Možda samo za praznike ili ako ga neko donese iz grada. Taj beli hleb je bio prava poslastica i mogli smo ga dobiti samo po malo parče.

Drugo nepisano pravilo kaže da kad ima više drugih namirnica, kad je ishrana raznovrsnija, sa više mesa, troši se manje hleba. Primetili smo kad se na ulici ili na nekom drugom mestu deli pomoć, u prvom planu su ili brašno ili dva–tri hleba. I dalje na selu kad te pozdravljaju pitaju te imaš li hleba.

Bilo pa prošlo, za bolje nismo ni znali.

Razmišljam o tome koliko smo, iako siromašni, bili ispred vremena. Zna se da je sada crni hleb izuzetno tražen i, svi kažu, veoma zdrav. Sada kažu da beli hleb treba maksimalno izbegavati, a crni što više jesti, iako je taj crni nekad bio simbol siromaštva. Ali čim se nešto više traži i podvale su veće. Nismo više sigurni da li pekari stvarno za nas prave čisto crni hleb ili nam podvaljuju.

Svi nam sada dele savete da je poželjno i čak moderno jesti crni hleb. Dakle, potpuno obrnuto. Crni hleb sada je i skuplji i čak znak bogatstva, a ne siromaštva. Nekada smo bili željni belog hleba, a sada bi trebalo da ga izbegavamo.

I šta sad imamo? Ono što je nekad bilo simbol siromaštva, sada je pokazatelj bogatstva. Mislim samo na crni hleb, a možda ima i nešto drugo.

I drugi fenomen je trenutno prisutan kada je reč o ishrani. Kao da smo u siromaštvu bolje znali šta je zdravije i to i jeli. Nismo imali para za veću kupovinu hrane, pa smo više jeli onu domaću, iz naše bašte. Tada nije bilo ovoliko savetnika koji nam sada svakodnevno dele savete o ishrani. Ispada da sada čak manje znamo šta je u našoj ishrani zdravo, a šta nije. Nameće se zaključak da su neuki i siromašni više znali o zdravoj ishrani od sadašnjih ljudi, formalno mnogo obrazovanijih. Važi li sada ona stara izreka da, što više baka imamo deca su sve kilavija? Biće da je najlakše za brojne TV kanale napraviti emisije tog tipa i „zakrpiti rupe” u programu. Bezbroj je emisija gde svi kuvaju i svi znaju i da kuvaju i da dele savete. Na TV kanalima tako se kuva od jutra do mraka i izrekne se „mali milion” saveta, pa smo zbunjeni šta i kako nešto jesti, a imamo sve više problema sa zdravljem.

Petar Orozović