Bajden uteruje Putina u kineski zagrljaj

Pre tačno pola veka istorijski stisak ruke lidera Kine i Amerike izmenio je geometriju „hladnog” rata i uneo harmoniju u odnose dve zemlje. Danas Peking poručuje: iluzija je očekivati da ćete promeniti Kinu koja ne želi da bude deo postojećeg svetskog poretka već da ga kreira po sopstvenom modelu

Ronald Regan je pregovarao sa Mihailom Gorbačovom i izašao kao pobednik iz „hladnog” rata. Džo Bajden bez pregovora pokušava da pobedi Vladimira Putina a kao rezultat je dobio strateško partnerstvo Rusije i Kine koje je poslednja stvar u interesu američke nacionalne bezbednosti.

Iako je ukrajinska kriza poslednjih nedelja potpuno zaokupila američku diplomatiju, Vašington je odlučan da pokaže da je Indopacifički region njegov prioritet i da su kineski izazovi dugoročno opasniji od ruskih iako dve istočne zemlje spaja zajednička želja da oslabe globalnu američku moć.

Državni sekretar Entoni Blinken nije slučajno otputovao za Melburn da bi partnerima iz Australije, Japana i Indije, uključenim u neformalni kvartet Kvad, poručio da će SAD učiniti sve da se Azija oslobodi „prinuda”, što je slabo prikrivena referenca za rastuću ekonomsku i vojnu ekspanziju Kine.

Administracija predsednika Džoe Bajdena jasno poručuje da je Indopacifik primarno strateško područje američkih interesa u vremenima kada se konfrontacija sa Pekingom opisuje kao predvorje novog „hladnog” rata.

„Mislim da delimo brige da se Kina poslednjih godina ponaša agresivnije kod kuće i još agresivnije u regionu”, ocenio je Blinken na skupu Kvada koji Vašington opisuje kao „najveće globalno partnerstvo”, dok Peking tvrdi da se radi o hladnoratovskoj tvorevini koja „targetira druge zemlje” i koja je „osuđena na propast”.

Dve decenije posle kraja „hladnog” rata Amerika je uživala u unipolarnom svetu. Slobodno tržište i demokratizacija globalno su se širili, ali nevolje su onda krenule iznutra, posebno posle velike finansijske krize 2008. koja je otvorila put alternativnim modelima autoritarnosti i ekonomija kojima upravljaju države.

Vašington mora da je sada zabrinut strateškim partnerstvom koje su na nedavnom samitu u Pekingu dogovorili predsednici Si Đinping i Vladimir Putin kada su uoči otvaranja zimske Olimpijade sinhronizovali stavove oko Ukrajine i uskladili zajedničke akcije protiv SAD kako bi izgradili novi međunarodni poredak zasnovan na njihovim interpretacijama demokratije i ljudskih prava.

Kineski zvaničnici nalaze da je pokušaj Rusije da se odupre napredovanju NATO-a na istok istovetan sa namerom Pekinga da blokira Amerikance da po Indopacifiku izgrade savezništva koja će blokirati Kinu.

Ruski ambasador u Londonu otvoreno je potvrdio da su pritisci SAD i NATO-a Moskvu „gurnuli bliže” Pekingu. Kina je Rusiji ponudila spasonosni ventil pred „majkom svih sankcija”, kako u Vašingtonu opisuju kaznene mere koje bi bile zavedene Moskvi u slučaju vojne intervencije u Ukrajini. Predsednik Si se nedvosmisleno svrstao uz Putina deleći „razumljive bezbednosne brige” povodom ukrajinske krize.

Kinesko-ruska bliskost svakako nije u strateškom interesu Amerikanaca koji su gradili planove da udalje dve istočne sile, ali sve to pada u vodu zbog agresivne američke diplomatije koja nastavlja da se ponaša kao jedini pobednik „hladnog” rata ignorišući činjenice da se Rusija oporavila a Kina postala supersila.

Bajdenova istočna politika doprinela je da Kina ostvaruje svoje interese na dva fronta: ukrajinska kriza oduzela je Amerikancima mnogo energije koju su nameravali da usmere prema Pekingu, a Rusija se približila Kini pod uslovima koje više diktira Peking nego Moskva.

Ponavlja se situacija iz 2014. kada se Putin našao na udaru Zapada zbog aneksije Krima. Šef Kremlja okrenuo se predsedniku Siju tražeći alternative. Kina nikada nije priznala aneksiju, ali je potpisan 400 milijardi dolara vredan ugovor o kupovini ruskog gasa.

Tako i sada. Moskvi je Kina danas potrebnija nego Pekingu Rusija koja je ponovo pod pritiscima. Nastavlja se trend ubrzanog istočnog savezništva: trgovina dve zemlje je 2015. iznosila 68 milijardi dolara, a prošle godine je dostigla zavidnih 146 milijardi.

Kinesko-ruska saradnja „nema granica” kako su saopštili lideri dve zemlje, dok su američko-kineski odnosi na najnižoj tački poslednjih decenija zbog jačanja vojnih pozicija Kine u Južnom kineskom moru, američke odbrane Tajvana, pitanja Hongkonga, teritorijalnih zahteva na granici prema Indiji ili kineskog tretmana muslimanske zajednice Ujgura u provinciji Sinijang.

Kakav kontrast u poređenju sa 21. februarom 1972. kada je istorijski stisak ruke tadašnjeg američkog predsednika Ričarda Niksona i lidera komunističke Kine Mao Cedunga izmenio geometriju „hladnog” rata, uneo harmoniju u odnose dve zemlje, Kinu izveo iz izolacije, doveo do uspostavljanja diplomatskih odnosa sedam godina kasnije i Amerikancima obezbedio bolje balansiranje odnosa sa Sovjetskim Savezom i detant koji će uslediti.

Danas su Amerikanci suočeni sa kinesko-ruskim strateškim partnerstvom i punim razumevanjem koje Peking pruža „bezbednosnim brigama” Moskve zbog širenja NATO-a na istok. Ministarstva inostranih poslova dve zemlje usklađuju pozicije ne samo oko Ukrajine, već Avganistana i korejskog poluostrva.

„Kineski san” podrazumeva da Peking ni od koga ne traži saglasnost za sopstvenu politiku koja počiva na rastućem samopouzdanju u centralizovani državni kapitalizam. Kina je i dalje na kursu da postane najveća privreda sveta do 2030.

Drugi važan faktor koji određuje kinesku globalnu poziciju je model autoritarne političke vladavine koju promoviše predsednik Si.

Jedan od potomaka „osmorice besmrtnih” revolucionara iz Maovog vremena uspostavio je čvrstu kontrolu Komunističke partije nad svim aspektima društva, konsolidovao ogromnu vlast u svojim rukama, ukinuo limite predsednikovanja i sebi obezbedio treći mandat koji treba da pokaže svu snagu nove kineske realnosti.

Da li je svet pripravan na još moćnijeg Sija? Poruka Americi je nedvosmislena: iluzija je očekivati da ćete promeniti Kinu koja ne želi da bude deo postojećeg svetskog poretka već da ga kreira po sopstvenom modelu.

Si je zabrinuo Amerikance koji su sada suočeni sa još snažnijim tandemom sa istoka. Osovina Moskva–Peking nije isključivi proizvod američke i NATO politike konfrontacije prema Istoku – oko čega se Bajden ne razlikuje mnogo od prethodnika Donalda Trampa – već i zajedničkih bezbednosnih i ekonomskih interesa Rusije i Kine bez obzira na to što se oni uvek ne podudaraju u Evropi ili Indopacifiku.