Znanje, rad i bogatstvo

U poslednje vreme smo „bombardovani” raznim informacijama, bilo da ih dobijamo preko štampe, televizije, radija... Svako ih proradi u svojoj glavi prema svojim mogućnostima, pa tako i reaguje i ponaša se. Neko izvuče i materijalnu dobit, bez ikakvog truda i rada. To su oni koji su ugrabili veliko bogatstvo otimajući prevarama i drugim mahinacijama. A bogatstvo čovek nosi sa sobom, bilo gde da se nalazi. I to je ono što niko ne može da mu otme – znanje. Više puta sam pročitala ili čula da pametnom čoveku malo treba da bi bio srećan.

Vrednosti su se pomešale, kako to neko reče, pa još i konstatuje – ako se ne odvoji dobro od zla, vredno od nevrednog, čovečno od nečovečnog, preti uništenje čovečanstva i sveta.

Najveća vrednost, zna se, odvajkada je bio rad, što su isticali i grčki filozofi, a i mnogi drugi. Ali ne samo rad, već i rezultati rada. To je prava vrednost koja nadahnjuje i čini čoveka vrednim. Prvo pred sobom, a zatim i pred drugima. Zašto rad? Pre svega zbog zdravlja, održavanja života i funkcije mozga. Većim radom obezbeđujemo sebi bolji život, tako bi bar trebalo da bude. A ko danas vaspitava svoje potomke u tom smislu? Da zanemarimo frazu kad roditelj svom detetu kaže da uči samo da bi sutra, kad završi školu, manje radilo, već da konstatujemo činjenicu kad roditelj dolazi s posla i kaže: „Danas nisam ništa radio”. I tako svakodnevno… Eto primera da se može živeti bez rada, i to solidno, jer ti isti ljudi na kraju meseca donesu veliki lični dohodak, pa čak i postanu bogati, i to bez rada.

Deca se vaspitavaju na našim primerima, pa će, iz generacije u generaciju, rad biti sve manje cenjen, iako je kategorija bez koje nema života. I eto razloga za tvrdnju da se približavamo katastrofalnoj budućnosti.

Sledeća vrednost, u poslednje vreme, skoro i da ne postoji. Vrednost koja zaslužuje mnogo veću pažnju – odnos ljudi jednih prema drugima. Čovek je društveno biće i njegov opstanak zavisi od celog društva. Kad o tome razmišljam, mogu da se izrazim vrlo nepovoljno. Pre svega, polazim od činjenice da svako misli da niko nije bolji ni pametniji nego što je on, bez obzira na to da li je taj obrazovan, više zna, pa mu to donekle daje pravo da misli da je tako, i više radi pa mu je to adut u tom pogledu. Ako neko poseduje vrednost i kvalitete, trebalo bi da je uzor svima, a ne da se poistovećuje s onima koji to ne zaslužuju. Ljudi koji su vredni, radni, postižu uspeh u radu, imaju humani odnos prema svemu, trebalo bi da budu uzor za ostale. Neka velikim radom i znanjem postanu bogatiji, iako biti bogat, u smislu imati mnogo, jeste privremena i relativna vrednost, iako se u poslednje vreme ljudi, nažalost, mere po toj vrednosti.

Najzad, pošto sam prosvetni radnik, želim da istaknem da je taj posao veoma delikatan. Možda nije dovoljno cenjen zbog podređenosti u ličnim dohocima u odnosu na druge kategorije, ali je, pre svega, uzvišen. Bez obzira na to, lik prosvetnog radnika mora da bude primeren profesiji. Mi stvaramo buduće ljude, koji će budućnost stvarati onako kako ih mi za to osposobimo i naučimo. Dete, ne samo da podražava svoje roditelje, već, u većoj meri, i svoje nastavnike. Đaci se čak, prema predmetu uzornog nastavnika, opredeljuju i za svoje buduće zanimanje. Naravno, ne isključivo tako.

Deca su najveći ocenjivači i inspektori. Dobro znaju da procene i nastavnikovo znanje, i rad, i trud, kao i njegove moralne kvalitete, pa svoj rad i ponašanje prilagođavaju tome. U poslednje vreme rad nastavnika je minimalan i improvizovan. Neki prosvetni radnici kažu da rade onoliko koliko su plaćeni. A to nekad nije bilo tako, iako su nam plate bile niže nego sada. U moje vreme svi smo se trudili da postignemo što bolje rezultate,

Anka Aleksić,
nastavnik u penziji, Bor