Pirat sa Kariba na divljem istoku

Slavan i prokažen, obožavan i odbačen, genijalan i jednostavan, Džoni Dep je na ivici novog života. Prognan iz Holivuda, do pre nekoliko godina najplaćeniji američki glumac, usred Beograda rekao je da mu se sviđa ovaj početak. I voleo bi da taj život započne u Srbiji, ako ga želimo. Džoni je pomenuo svog brata Emira Kusturicu i rakiju marke šljivovica.

Dobitnik Zlatne medalje za zasluge Republike Srbije, koju mu je za Dan državnosti Srbije uručio predsednik Aleksandar Vučić, održao je zapravo potresan govor u Palati „Srbija”. Kao da se pitao hoće li ga Srbi razumeti bolje nego Holivud. Američka filmska industrija šutnula ga je odmah nakon što ga je njegova bivša supruga glumica Amber Herd optužila da je zlostavljao. Usledio je niz mučnih sudskih procesa i pitanje je hoćemo li ikada saznati ko je u pravu, ali glavni holivudski bosovi imaju nultu toleranciju na bilo kakvo pominjanje zlostavljanja žena. Tako je jedan od najvećih glumaca današnjice postao persona non grata tamo gde je bio jedna od glavnih faca.

Možda nekada vrate Džonija u krupni kadar, možda se dokaže da nije mlatio ženu, u šta veruju sve njegove bivše, među kojima je i Vinona Rajder, možda ga amnestiraju, ali šta je tu je – Džoni je došao. Ne treba gledati u pasulj, pa vračati da ga je pozvao Emir Kusturica. Početkom devedesetih godina dao mu je glavnu ulogu u filmu „Arizona drim”. Kusta je posle filmskog porobljavanja Evrope krenuo za Holivud, okupio na jednom mestu Fej Danavej, vratio u igru kralja komedije Džerija Luisa, ali je u Džoniju prepoznao momka koji će odigrati zbunjenog mladića u filmu koji je najavio globalnu aksioznost, začetu u tadašnjoj supermoćnoj Americi.

Kusta i Džoni su se odmah prepoznali. Američka kritika nije shvatila o kakvom velikom filmu je reč. Nisu shvatili da spojem konfuznog Džonija, neurotične Fej Danavej i starog i zaboravljenog Džerija Luisa, komičara koji je u paru sa Dinom Martinom pljačkao bioskopske blagajne pedesetih godina, a kod Kuste igrao dramsku rolu velikog formata, Emir sklapa sliku sveta koju gledamo danas.

Što bi rekao Goran Bregović, sede svi oni uveče u sobi. Fej Danavej plete čarape, svako je došao sa nekog lečenja, da li od droge, da li od alkohola, Džoni umesto kučeta šeta prase, ne zna šta ga je snašlo. Samo su Kusta i Brega došli bez lečenja. Dvojica Sarajlija, nekada nerazdvojni, danas očima ne mogu da se gledaju, posmatraju američke zvezde i takvu, njima nepoznatu Ameriku, koju su začas sveli na našu meru. Kad, dolazi Igi Pop. Samo im je on falio da freska postane kompletna.

Niti je Kusta skapirao Holivud, niti je Holivud skapirao Kustu, pa beži odande, ne shvatajući da je trebalo da snimi dobru akciju ili vestern, a ne frenetičnu bajku o svetu koji nas čeka! Emir udara pesnicom Holivud po nosu i vraća se u Beograd, a za njim dolazi i Džoni, koji jedini iz ekipe shvata šta je Kusta želeo da im kaže i kako će u dalekoj budućnosti, dakle danas, izgledati svet, Džoni i svi mi. Kao dečko koji obećava, Dep praši gitaru sa „Partibrejkersima” u SKC-u, puši pljugu, loče rakiju, uči da psuje. Rat u Jugoslaviji se pomalja na horizontu, a sve to iz blizine posmatra još jedan genijalac i čudak svetskog filma, Džim Džarmuš, dok sluša stvar „Stoj Džoni, stoj”.

Već tada je Džoni zvezda, posle uloga u filmovima „Strava u ulici brestova” i „Vod smrti” Olivera Stouna, nagrađenog „Oskarom” za najbolji film. Džoni igra epizodnu ulogu u psihodeličnoj ratnoj drami, uz Čarlija Šina, Toma Berindžera i Vilema Dafoa. Obratite pažnju: ni Čarli Šin, ni Tom Berindžer ni Vilem Dafo nikada nisu dobili „Oskar” za glavnu mušku ulogu, kao što ga nikada neće dobiti Džoni, iako je kasnije pažljivo birao uloge i društvo. Igra glavnu ulogu u filmu „Edvard Makazoruki”, režisera Tima Bartona, poprilično otkačenog tipa, a kako je Džoni umesto ruku imao makaze, glumio je očima, poput velikana Al Pačina, s kojim će se mnogo godina kasnije susresti u psihološkom trileru „Doni Brasko”.

Džoni je ulogama bizaran, našminkan, nacrvrcan, prerušen, zao, sladak, otkačen. Od Edija Vuda i Huana de Marka, gde očarava velikog Marlona Branda, pa zajedno recituju poeziju u Brandovoj kući, do blesavog gusara Džeka Sparoua, koji donosi milijarde dolara „Dizniju”. Iako su za glavne zvezde predviđeni Orlando Blum i Kira Najtli, Džoni preuzima šou, inspirisan legendarnim gitaristom „Rolingstounsa” Kitom Ričardsom. To želi infantilni gusar: vaskrsava spomeničku genijalnost autodestrukcije, koju isijava matori Ričards.

Sve je tu – bajkovita magija gusarskih filmova koja donosi lovu producentima više od trgovine drogom ili oružjem zajedno, zahvaljujući fascinantnom Džoniju, koji, našminkan kao srpska starleta, parodirajući tipski lik gusara, simbolizuje bespolni svet, predstavljajući pokvarenost i egoizam ne samo kao poželjno ponašanje već i pohlepu boji šarmom koji nadahnjuje da pokradete sve što stignete, izdate sve po spisku, i to sve učinite u duhu rokenrola, detinjasto i s jezom koja se tek nazire, ali vas posle odjavne špice potpuno obuzima.

Džoni svojom glumom potpuno sluđuje gledaoce i pelješi blagajne, ali nikako ne prekida transcendentalni link koji je uspostavio s Kusturicom – ne isključujem mogućnost da ga je Emir savetovao kako da odigra blentavog i dozlaboga neodoljivog i bezdušnog gusara jer, ako mućnem glavom, nije li on egzotična verzija Marka Drena iz klasika „Andergraund”, kojeg furiozno igra Miki Manojlović.

Sa statusom superstara Džoni Dep dolazi 2010. godine na „Kustendorf”, viđa se s tadašnjim šefom države Borisom Tadićem, upada u helikopter kojim pilotira Kusta, lete iznad oblaka nebeske Srbije, a Džoni ostaje isti kao 18 godina ranije. Običan momak, prototip antizvezde koju vodaju po Beogradu i na planini.

Naravno da se i Tadić tada, kao i Vučić sada, marketinški okoristio o Džonijevu slavu. A koji političar ne bi. Da je suprotno, zabrinuo bih se za obojicu. Ne događa se svaki dan da se pirat sa Kariba usidri u Beogradu na vodi!

Hoće li jedan od najvećih svetskih glumaca biti prihvaćen u Srbiji? Zašto da ne. Naročito ako se Kusta konačno prizove pameti i snimi „Andergraund 2”. Kada se Džoni već nudi da poveća broj stanovnika Srbije bez državnih subvencija i još ulaže ogromnu lovu u srpsku kinematografiju u partnerstvu s Milošem Bikovićem, a kako je svaki film velika fabrika, pada mi na pamet ideja koju treba preneti profesoru Kusturici. Negde u Americi čami odbačen od svih, možda i najveći. Zove se Čarli Šin. Za razliku od Džonija, Čarli je potpuno izgubljen slučaj, ali možda ga oštar vazduh na Mećavniku i Kustin vaspitni rad konačno otrezne.

Radnja „Andergraunda 2” vraća nas u početak 20. veka. Kralj Petar Prvi Karađorđević odmah po preuzimanju prestola nakon krvavog prevrata angažuje prokažene američke revolveraše kako bi kontrolisali Apisa i njegove momke. U uzavrelom Beogradu, na „divljem istoku”, Džoni i Čarli upadaju u vrtlog intriga i zavera. Tako je počelo!