Smena srpske elite

Kada sam pročitao, odmah sam ga podržao. Zašto je Miroslav Ilić pre godinu dana bio u pravu kada je rekao da mu za pristojan život, ništa više od toga, treba 3.000 evra mesečno? Verovatno nije razmišljao o sociološkim dometima svoje računice, što je pojasnio jednostavnom srpskom matematikom – kad poplaćaš sve račune, ostaje ti za pristojan život, što znači da članovi porodice s takvim primanjima ne odlaze u prodavnice pod stresom, ne uzimaju gotovinski kredit za skromno letovanje koji otplaćuju godinu dana.

Da dopunim slavnog pevača folk muzike svojom definicijom na koju se svela filozofija srednje klase: dovoljno je da imaš za taksi i za „Maksi”. Dakle, sve se svodi na novac, a broj nula određuje i društveni status, koji, po automatizmu, proizvodi politički uticaj. Pogrešna je teza da je srednja klasa ili takozvani stub društva koji ga čini zdravim ili funkcionalnim, kao potporni zid – a pripadali su joj lekari, profesori, inženjeri, novinari, da ne nabrajam dalje – nestala u procesu tranzicije. Ona je samo promenila glavne junake i u toj tihoj revoluciji takozvane stare snage srednje klase izgubile su privilegije koje su joj sledovale po klasnom ustrojstvu Karla Marksa i samoupravnog socijalizma.

Mogu tačno i da pogodim taj trenutak takozvane smene elita. Bio je vrtoglav. Jedni su se naglo uspinjali, drugi vrtoglavo padali. U jednoj od gradskih picerija, početkom 1994. godine, sedeo sam s prijateljima. Mladi novinar, advokat i inženjer skupljaju novac za picu. Shvatamo da imamo za eventualno dve. Čekamo advokatovog kuma iz okoline Golupca, nešto starijeg od nas. Dolazi obmotan zlatnim lancima, kao uspešan švercer benzina sa Dunava. Posmatrajući nas pokisle, srdačno nam je objasnio kako je problem nas fakultetlija što se previše obaziremo na posledice i moralnost pošto smo odbili da mu se pridužimo u stvaranju prvog miliona. Tražio je pomoćnike za svoje noćne plovidbe Dunavom. Zar da umočim noge u hladni Dunav, u mrkloj noći?

Nešto kasnije naš lajfkouč prešao je na cisterne, dok smo nas trojica mudraca završili u buradima. To veče za nas je bio početak tranzicije koja je postala revolucija što večno teče, kao zavesa iza koje se umesto Marksovih klasnih podela stvaraju nove kaste. Na sopstvenoj koži sam osetio šta znači klasna inertnost srednje klase, koja podrazumeva uspavanost i takozvano mirenje sa sudbinom, odnosno svest da vam položaj u društvu na osnovu obrazovanja, eventualnog talenta ili sposobnosti jednostavno pripada, kao da je reč o prirodnom zakonu, a ne o društvenim procesima.

Mnogo kasnije shvatio sam da pomenute osobine i sklonost da te voda nosi ne znače baš ništa. I još mnogo gore od toga. Nerazumevanje cikličnog kruženja elita, umesto ka gore, baciće vas blizu dna.

U doba slobizma startni pištolj je opalio, ali su dosovci, obećavajući veliki povratak srednje klase, zapravo produbili podele među društvenim slojevima, sklapanjem pakta Miloševićevih i demokratskih tajkuna, stvarajući ekipu superbogataša na jednoj strani, dok su ulaskom stranih banaka sa ogromnim kamatama i gašenjem fabrika konačno ostvarili davni Marksov san o ujedinjenju radničke klase i poštene inteligencije. Bačeni su u isti koš ili na otpad.

Oni prilagodljiviji shvataju da svoj status mogu zadržati samo kolaboracijom s vladajućim političkim garniturama, simulirajući demokratski karakter svakog od poredaka koji su se smenjivali. Tako su očuvali svoje privilegije i kod Tita, i kod Miloševića, i kod svih ostalih, najpre ih podražavajući, a zatim ih rušeći.

Ništa novo pod kapom nebeskom. Nije to naš izum, već globalni fenomen. O tome je ponešto pisao nobelovac Džozef Štiglic, nekadašnji ljuti liberal koji se vratio na postulate državnog intervencionizma. Upozoravao je na gubitak globalne ravnoteže zbog potpunog prepuštanja nemilosrdnim tržišnim zakonima. U vreme sveta Kardašijanovih sve je dozvoljeno, tako da su inženjeri iz Detroita i „Zastave”, nesposobni da se prilagode novom dobu, doživeli gotovo identične sudbine.

Kako je danas? Pozovite vodoinstalatera i zamolite ga da vam otpuši ve-ce šolju i shvatićete ko je zapravo srednja klasa, a ko na lestvici ispod. Možete odvesti automobil kod auto-mehaničara. Imaćete isti osećaj. Suma novca koju ćete im platiti pojasniće vam vrtoglavu smenu unutar kastinskih podela i vrtoglavi uspon zanatlija, majstora, vozača... Šta se zapravo dogodilo i zašto opet možemo govoriti o dremežu praostataka srednje klase, koja vapi za nekadašnjim ugledom, uticajem, kako društvenim tako i političkim? Tržište rada je nemilosrdno i u uslovima velikog priliva stranih investicija, infrastrukturnih radova i snažnog jačanja IT sektora, majstori, vozači autobusa, radnici na građevini, o kompjuterskim pametnjakovićima da i ne govorim, zauzimaju mesto profesoru geografije na društvenoj lestvici.

Imaginarni profa može na atlasu pronaći neku od zemalja u koju će otići, može zavrnuti rukave i oprobati se kao majstor ili će pokušati da kroz vladajuću ili neku od opozicionih stranaka pronađe sopstveni put ka uspinjanju na društvenom konopcu. Samo mu jedno nikako ne može pomoći. A to je lamentiranje nad sopstvenom sudbinom u doba majstorskog prevrata. Ni u Nemačkoj nije drugačije, tako da ponekad najiskrenije zažalim što se nisam igrao sa šrafcigerom, već tipkao po pisaćoj mašini. Ovo prvo donosi blagodet, ono drugo je muzejski primerak. Dakle, izabrao sam pogrešnu igračku. Majstori, svaka čast!

Ali otuda i tolika opsednutost Vučića rastom BDP-a. Ma kako se čini da se ponekad penje na glavu svima dok crta ekonomske pokazatelje, on je svestan da poseduje dovoljnu bazu glasača u društvenim grupama koje su zauzele pozicije srednje klase, ali da je epoha pandemije pokazala da bi bez lekara i medicinskih sestara malo ko pretekao. Da bi ostali u zemlji, budžet mora da bude napunjen. Drugi čovek na njegovoj listi, profesor Stojan Radenović, jedan od najcenjenijih i najcitiranijih matematičara na svetu, pisao je svoje radove u podrumu. Nije čak ni izabran za profesora emeritusa, a kamoli da su ga prepoznali u SANU, što govori o dve stvari. Osim inertnosti, nekadašnji pripadnici srednje ili više klase poseduju dozu narcisoidnosti i hermetičnosti za one koji im svojim kvalitetom mogu ugroziti status, ma kako on bio imaginaran i s tendencijom pada. Drugo, kruženje elita izazvano isključivo rastom ekonomije i tržišnim arbitriranjem na kratak rok će koristiti vladajućoj garnituri. Ali kako je većina od nas roditelj, onoga časa kad upišemo dete u školu, na fakultet ili na stručne škole, shvatićemo da onaj ko predaje mora da motivisano gleda u tablu, decu i kompjuter, a ne da posmatra depresivno u atlas, lutajući prstom od Novog Zelanda do Norveške. Neće baš svaki Srbin da poželi da mu ćerka liči na Dalilu, a sin na Cara.

Zato srednja i viša kasta, ili takozvani intelektualci, bili samozvani ili stvarni, uvek traže dve stvari – vraćanje privilegija i zateznu kamatu! O tome je razmišljao Vučić kada je sastavljao listu, prvih 20 mesta.