Oslobođenje Beograda od Turaka

Opsada Beograda 1806. godineNedavno, 8. januara, navršilo se 115 godina od oslobođenja Beograda u Prvom srpskom ustanku, 1807. godine. Srpski ustanici na čelu s Karađorđem od prvih dana ustanka 1804. razrađivali su plan o zauzimanju, odnosno oslobođenju Beograda. Međutim, prve čarke dogodile su se tek dve godine kasnije, kad su ustanici zauzeli položaje na području Topčidera.

U međuvremenu, za te dve godine Karađorđevi ustanici su izvojevali mnoge pobede protiv dojučerašnjih turskih gospodara. Koliki su bili turski porazi u početnoj fazi ustanka najbolje se vidi po tome što su srpske čete prodrle do Kosova i neko vreme ugrožavale snažno utvrđenje Niš. Već u junu Turska je bila prisiljena da sklopi primirje s ustanicima jer su je uzdrmali iznenadni neuspesi na bojnom polju, u drugim delovima carstva, a i unutrašnje neprilike s buntovnim janičarima.

Komandant turskog garnizona u Beogradu osioni Alija-aga Gušanac napisao je gotovo s divljenjem vođi ustanka Đorđu Petroviću: „Tvoje su pobede neobične i divne. To je zaista jedini primer da je raja pobedila vojsku mojega sultana i gospodara”.

Gušanac tog trenutka verovatno nije ni pomislio da će i on uskoro doći na red. Zaštićen dobrim utvrđenjem Beogradske tvrđave, turski komandant se nadao da će se srpski narod uskoro smiriti, a Porta novim vojskama kao od šale smrviti ustanak neposlušne goloruke raje. Ali uzaludnost svojih nadanja shvatio je već drugom polovinom 1806, kada su ustanici sa svih strana počeli da napadaju Beograd. Jedne noći doživeo je još veće iznenađenje, kad se oko 500 srpskih boraca s nekoliko topova, pod komandom Miloja Petrovića i Vuka Ilića, prebacilo na Veliko ratno ostrvo na Dunavu, odakle su nesmetano tukli turska utvrđenja u Donjem gradu.

Bio je to početak kraja gotovo 380 godina duge turske vladavine u Beogradu.

Da bi velike sile zainteresovali za sudbinu Srbije, a Portu uverili u svoju snagu, Karađorđevi ustanici su već u martu 1806. opkolili grad, ali nisu uspeli da ga zauzmu. U međuvremenu je u Beograd stiglo tursko pojačanje – Bećir-paša iz Bosne i novi vezir Sulejman-paša – ali je komandu i dalje zadržao prema Srbima neprijateljski raspoloženi Alil-aga Gušanac.

Srpska skupština ustanika u Smederevu odlučila je da se u toku 1806. Gušanac privoli na predaju Beograda, a u protivnom da se grad zauzme na silu.

Opštim pripremama rukovodio je lično Karađorđe, a tehničkim bivši austrijski oficir Radič Petrović. Da ne bi uzaludno ginuli, ustanici su se poslužili lukavstvom. Gušančev buljubaša Konda, koji je pred napad prebegao Srbima, uspeo je zajedno s Uzun-Mirkom i još petoricom dobrovoljaca da prodre u grad. Pobili su stražu i otvorili Sava-kapiju, kroz koju je ušla najamnička vojska i bećari pod vođstvom Miloja Petrovića Trnavca.

Našavši se u bezizlaznoj situaciji, Gušanac je ponudio predaju, ali je vezir Sulejman-paša to odbio. Deo Turaka s Gušancem na čelu pobegao je brodom u Vidin. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da dobavi hranu i municiju, vezir se nešto kasnije i sam predao.

Beograd je od tada bio slobodan sve do ponovne turske okupacije 1813. godine. Tek 18. aprila 1867. Turci su sasvim evakuisali grad na Kalemegdanu, a turska zastava, znak osmanskog suvereniteta, tada je zauvek skinuta s Beogradske tvrđave.

O događajima u Srbiji toga vremena i oslobođenju Beograda pisali su pariski žurnali „Le Monitor Universel”, „Journal d’Empire”, nemački „Algemeine Zeitung” i austrijski „Wiener Zeitung”, iz kojih sam i došao do nekih od podataka korišćenih u ovom tekstu.

Momir Marjanović,
autor knjige „Balkanska ruža ratova”