Mediji i jezički inženjering

Miša Đurković u tekstu „Zapadni obrt Beograda” („Politika”, 18. februar) uočava da je „sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji se i te kako primenjuje, počeo proces razaranja standarda srpskog jezika”. Na istu temu već su se oglašavali Odbor za standardizaciju srpskog jezika i Matica srpska, a nedavno („Politika”, 29. januar) i dvojica uvaženih doktora lingvistike – Miloš Kovačević i Sreto Tanasić. Uzalud.

Mediji u Srbiji, štampani i elektronski, posve su lako prihvatili jezički inženjering politike, po kojem narodni i književni jezik mora da se menja po zahtevu „rodne ravnopravnosti” (ili nekoga sa strane, kako Đurković sugeriše). Pa, na primer, ne može više da prođe kako su „demonstranti palili izloge i automobile”, već se mora rečenica proširiti – da su i „demonstrantkinje palile izloge i automobile”. Čudno je da urednicima i lektorima ne bode oči ovo rastakanje jezika, nepotrebno proširivanje teksta kojim se ništa ne postiže na njegovoj dubini, jezgrovitosti i značenju, ovo često čak i smešno unakažavanje.

Sad je ovako, a verujem da je i ovo čudo za tri dana. Unutarnji zakoni i logika jezika izaći će kao pobednici. Uzdam se u naše pisce, one najbolje, koji odlično poznaju sredstvo kojim se služe i kojima lektor nije potreban. Ne verujem da će iko od njih, kao što neće niko ni od vrsnih novinara, napisati, umesto da su žeteoci želi pšenicu – žeteoci su želi, žetelice su žele, a žetelčad žela pšenicu. Neće, ni po cenu sankcija kojima preti Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

Bojan Cvitan,
profesor istorije