Promene boja i linija

Ne znam tačan datum kad sam prvi put seo na bicikl. Ne znam tačan datum kad sam prvi put seo u automobil. Ne znam tačan datum kad sam prvi put seo u autobus. Ne znam tačan datum kad sam prvi put seo u trajekt. Ne znam tačan datum kad sam prvi put seo u avion. Ali, eto, znam tačan datum kad sam prvi put seo u voz. Bio je dvadeset i drugi april 1992. godine, bio sam novopečeni izbeglica, vozom sam išao od Rijeke do Zagreba. Prošlo je trideset godina, a imam više od trideset živih slika s tog putovanja u glavi. Evo ovde jedne, skoro slučajne, današnje Moravice u Gorskom Kotaru, tada su još i službeno bile – Srpske Moravice.

Bilo je to vreme najdubljeg reza u mom dotadašnjem životu i malo šta je moglo da mi skrene pažnju od situacije u kojoj sam se našao. Voz je bio jedva od tih malobrojnih stvari. I uvek u budućnosti, voz je za mene bio simbol najlepšeg mogućeg putovanja: od Italije do Belgije, od Nemačke do Austrije, od Francuske do Engleske, od Poljske do Holandije.

Od početka mog života u Beogradu, imao sam sreću i privilegiju da u Novom Sadu imam prijatelje, imam izdavača, imam kulturne institucije s kojima sarađujem. I kad god bih išao u Novi Sad, išao bih vozom. Retke su situacije u kojima bi se u Srbiji čovek mogao osećati „evropskije” nego u kupeu voza Beograd – Novi Sad.

Moram da budem iskren, kad je – zbog rekonstrukcije – privremeno zatvorena železnička linija Beograd – Novi Sad, prva moja reakcija bila je bes. Zašto baš sada, zašto baš u vreme kad ja barem jednom mesečno putujem tom linijom, mora da se dešava rekonstrukcija? Ali dobro, kad je taj impulsivni momenat prošao, shvatio sam drugu stvar: taj hendikep je neodvojiv od privilegije koja ga prati – nakon što se linija opet otvori, iskustvo putovanja prugom Beograd – Novi Sad biće, ako je moguće, još evropskije nego što je bilo.

I kažem to evo sa skoro dečijim nestrpljenjem i nije me briga zbog tajminga, predizborne kampanje i svih sličnih trivijalnosti: jedva čekam da ponovo sednem u voz na liniji Beograd – Novi Sad. I to prvo putovanje vozom koji brzinom i udobnošću neće zaostajati ni za jednim na svetu iščekujem gotovo ritualno. Pa tražim pravu knjigu za taj put i mislim da sam je našao. To je knjiga koju svakako mnogo volim, knjiga koju je priredio pesnik Miljurko Vukadinović, „Pohvala redu vožnje”, s podnaslovom „Antologija svetske poezije o vozovima”. I ima jedna konkretna pesma na koju u tom kontekstu mislim; pesma Izeta Sarajlića pod naslovom „Iz voza” sa onim nezaboravnim stihovima: „Iskočiću na nekoj stanici/ lud od tih promena boja i linija.”

I ta „promena boja i linija“, to je nešto mnogo veće, važnije i starije od svake dnevne politike. Znam to osećanje iz voza na liniji Trst–Rim, kad u drugom delu putovanja, na jugu, voz ubrza do one skoro nezamislive brzine do kakve će dosezati i voz Beograd – Novi Sad, pa ti ono što vidiš kroz prozor, skoro kubističko pretapanje pejzaža i prizora, stvara potpuno novo iskustvo putovanja.

I stoga se čudim raznim ljudima, javnim intelektualcima, kako se to kaže, od kojih pojedine i lično poznajem, među kojima su i neki koje smatram inteligentnim, koji ovih dana pišu ordinarne budalaštine jer im se ne sviđa to ko je na vlasti u vreme kada će pruga Beograd – Novi Sad ponovo da se otvori za saobraćaj. A ja pomišljam na čoveka koji umire od žeđi i koji ima prigovor na to kako je odeven čovek koji mu daje čašu vode. Vlast će vozom da se hvali kao što bi se takvim vozom svaka vlast hvalila. Ali nipodaštavanje ovako lako uočljivog napretka na nivou svakodnevnog života, nečega što na najelementarniji mogući način menja život stanovnika dva najveća grada u Srbiji, kao i nekolicine nimalo zanemarivih naselja između ta dva grada, je nešto što ni na jednom mogućem nivou ne mogu ni da svarim ni da kapiram.

U predizbornim kampanjama – ne samo u Srbiji –uglavnom se potenciraju stvari koje će biti zaboravljene za najdalje tri-četiri meseca. Čim neka vlada dočeka svojih poslovičnih stotinu dana, predizborna obećanja već bivaju zaboravljena. Brzi voz Beograd – Novi Sad ne spada u tu fasciklu. On spada u istoriju.

Pisac i novinar