Život daje šansu da se u njemu uživa

Radoslav Jovičić, predsednik Saveza bubrežnih invalida Vojvodine

Kada pogledam u prošlost, stegne mi se nešto u grudima. Javi mi se bezbroj slika i osećanja. Imao sam srećno detinjstvo ispunjeno igrom, dečjim ludostima, od jutra do mraka ispunjen dan. Imao sam i bolničke dane. U Novim Sadu, u Beogradu, u Zagrebu. Nisam tada razmišljao da moja bolest može da me dovede do života pomoću aparata.

U mladosti, kao i danas, u tim bolničkim danima nalazio sam nešto što me je radovalo. U Novom Sadu bile su to šetnje Futoškim parkom, iza bolnice. U Zagrebu nikad slađa kobasica koju mi je otac donosio, a koju sam jeo na klupi, onako s kolena…

U Beogradu, kada sam već dospeo do dijalize, radovala me je šetnja po krugu i ulicama oko bolnice, s kateterom u vratu i podignutom rukom. Tako smo, govorio nam je lekar, glumili Snorkijevce.

U početku sam mislio da se lečim i da ću jednog dana ponovo biti zdrav. Nedugo potom u proleće 1995. godine započeo sam s programom hemodijalize u Kliničkom centru Vojvodine. Bila je smeštena u privremenoj montažnoj zgradi, ispunjena mnoštvom ljudi, koji kao na traci dolaze, priključuju se na aparate i odlaze. Nažalost, dijaliza je i danas u toj neuglednoj kućici, skoro već 27 godina.

Period u kojem sam započeo dijalizu bio je još teži. Sećam se starih aparata koji nisu bili uvek ispravni, presipanja tečnosti za dijalizu kako bi se uštedelo... U to vreme bile su sankcije, krpio se kraj s krajem. Ali, setim se i svih onih ljudi koji su davali sve od sebe da preživimo. Dr Dragoslava Joića više nema, a jednim lekom mi je život spasio, spustivši visok krvni pritisak koji nikako nisam mogao da regulišem. I danas koristim samo taj lek.

Heroj tog doba je i elektroničar Saša Vranić Sale, koji je aparate za dijalizu, stare i dotrajale održavao, krpio, popravljao kako bi mnoštvo pacijenata od danas do sutra mogli da obave hemodijalizu. Preživeli se sećaju tih priča, a nema nas mnogo koji smo ostali.

Transplantacija, reč spasa koju kao mantru ponavljamo kao jedini način da se izlečimo i nastavimo normalan život ima posebno mesto u mom životu. Bio je to najteži i, u svakom pogledu, najneprijatniji deo života pa ću mu posvetiti najmanje slova. Dobio sam hepatitis B u Beogradu dok su mi radili pripreme za transplantaciju. Za dvadeset pet godina pozvan sam tri puta na kadeveričnu transplantaciju. Treći poziv bio je uspešan jer sam dobio dugoočekivani organ, ali i koban jer sam jedva izvukao živu glavu.

Tog dana kad su me zvali na transplantaciju bio sam u Mađarskoj s prijateljima, šalili smo se da ako dobijem bubreg oni će mi biti „bubi kumovi”.

Tako je i bilo, kasnije smo zaista postali kumovi kada je mojoj supruzi Ivani kumovala moja „bubi kuma” Veselka Cekić. Samo da ne zaboravim, a ne mogu toga da se ne setim, granicu sam morao da pređem peške, gužva je bila nesnosna, carinici su me oterali iako sam im rekao da moram na transplantaciju da stignem u najkraćem mogućem roku. Očekivao sam da će pozvati hitnu pomoć, policiju, ali umesto toga dobio sam samo jedno hladno i zvanično: „Udaljite se sa carinskog prelaza.” Morao sam da zovem taksi iz pošte na graničnom prelazu koji je došao iz Subotice i odvezao me u Novi Sad.

Uložio sam velike napore, zakucao na mnoga vrata u klinikama po Novom Sadu i Beogradu. Preživeo dva epi-napada i sve one Tantalove muke. Ipak, i ovde želim da se zahvalim onima koji su mi spasili život. Između ostalih, to je prof. dr sc. med. Rajko Hrvačević i doktorka koja se borila za svoje pacijente i dok je radila i kada je otišla u penziju prof. dr Slavenka Vodopivec. Da nije bilo njih, koji su se zainteresovali za moj slučaj, uložili sve svoje znanje i upotrebili svoj autoritet, siguran sam da danas ne bih bio živ.

No, kada pogledam u prošlost, vidim lepe stvari. Radio sam koliko sam mogao, najpre kao fotograf. Budući da je novac mogao da se zaraditi na svadbama, a to je posao od jutra do sutra, posle nekoliko godina rada i dijalize otišao sam u invalidsku penziju. Taj status, barem onaj deo gde se sedi kod kuće, nije mi svojstven pa sam se uključio u rad Udruženja i Saveza bubrežnih invalida Vojvodine. Godinama sam bio sekretar saveza dok je predsednik bio Zoran Mišković, prijatelj, saborac i čovek koji je svojim primerom pokazao kako se bori za interese pacijenata.

Nažalost, danas zbog nedostatka adekvatne terapije ostao je bez obe noge. Borac je borac i borba traje i danas. Sarađujemo i danas, a nadam se da ćemo još dugo sarađivati. Izabran sam na mesto predsednika Saveza bubrežnih invalida Vojvodine i trudim se nastavim putem koji smo trasirali zajedno sa svim prijateljima iz lokalnih udruženja, da podelim dugogodišnje iskustvo kako bih pomogao onima koji započinju dijalizu.

Nastojim da ih što bolje uputim u sve kako bi saznali što više o svojoj bolesti, kako bi videli da se s njom živi. I kada govorim o tome, uvek naglasim da se živi, ne preživljava se. Takav stav potvrđuju i moja ekipa „Tri amigosa”, ekipa koja pored svojih životnih problema zna da uživa smeje se, ali i radi.

Život kada želimo da uživamo u njemu daje nam šanse da to i ostvarimo. Sada već četrnaest godina živim u braku s Ivanom. Ona je ljubav koja spasava život figurativno i bukvalno. Da nije nje, danas ne bi bilo ni mene. Uživam u sreći sa suprugom i njenom decom. Doživeo sam ono o čemu sam maštao. Sreću koju ti pružaju deca ne može se ničim zameniti. Moji najbliži, majka, otac, sestra i sestrić, uvek su mi bili podrška. Kada sam bio nervozan, negativan, napet, uvek su bili tu da me smire, podrže i bodre. Sada kada sam na kućnoj hemodijalizi, kada nemam šta više da postignem u kvalitetu lečenja dijalizom, želim da nastavim dalje, da volim, grlim i ljubim svoje bližnje, da dajem i primam emocije.

Sigurno sam postao bolji čovek nego što bih bio da se nisam razboleo, a razlog je jednostavan – znam da cenim život jer svaki drugi dan se suočavam sa činjenicom da ga održava aparat.