U narednih 10 do 15 godina neće biti alternative ruskom gasu

Sve teža energetska situacija nastala kao posledica zaoštravanja odnosa između Rusije i Ukrajine, blokade gasovoda „Severni tok 2”, skok cene sirove nafte za samo jedan dan na skoro 100 dolara za barel nisu samo problemi Evropljana koji će, kako im je poručeno iz Rusije gas plaćati 2.000 dolara za 1.000 kubika, već i zapadnog Balkana i Srbije. Šta Srbija može da uradi da se kriza ne prelije u velikoj meri i na nju, pogotovo ako se zna da 99 odsto ukupnih količina gasa uvozimo iz Rusije, a da pri tome postoje stalni pritisci da tu zavisnost smanjimo. I predsednik Aleksandar Vučić je pre dva dana u Monaku rekao da je cena od 2.000 dolara za nas apsolutno neodrživa. „Ne znam ko to u Evropi može da plati, ali oni bez ruskog gasa ne mogu. To što će tankerima da dovoze tečni prirodni gas to su prazne priče. Znam dobro koliko i kog gasa ima u Aleksandropolisu i gasovodima TAP i TANAP”, kazao je Vučić, prenosi Tanjug.

Upitan kako što bezbolnije da prebrodimo krizu, Miloš Zdravković, stručnjak za energetsku efikasnost, objašnjava za „Politiku”, da energetska kriza koja je pogodila Evropu nije mimoišla ni Srbiju, iako naša zemlja do kraja juna ima garantovanu cenu gasa od oko 270 dolara za hiljadu kubika. Više niko ne može očekivati ovako povoljan aranžman, jer je cena ovog energenta u međuvremenu utrostručena, ali se Srbija nada da bi ipak, zbog dobrih odnosa sa Rusijom mogla da prođe bolje.

Slaže se da su navodi o TANAP-u i TAP-u gasovodima kojima bi trebalo da se doprema azerbejdžanski gas, kao i tečni prirodni gas (LNG) prazne priče. Zbog toga Srbija ne može da potraži alternativu ruskom gasu kako to predlaže Gabrijel Eskobar, zamenik pomoćnika državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država za Evropu i Evroaziju iz jednostavnog razloga što ta mogućnost ne postoji.

– U narednih 10 do 15 godina, kada govorimo o Evropi (posledično i u Srbiji), neće biti alternative ruskom gasu. Drugim rečima, nema ga dovoljno iz drugih izvora tako da je nemoguće da naši potrošači ruski gas zamene nekim drugim. Skladišta gasa u „Banatskom dvoru” je odličan biznis. Trenutno je jedan od izvora energetske stabilnosti. Na primeru susedne Mađarske koja ima skladišta kapaciteta šest milijardi kubika naspram srpskog u „Banatskom dvoru” ( kapacitet 450 miliona kubika), vidimo da smo u ozbiljnom zaostatku, odnosno da nismo mnogo uradili zarad svoje energetske stabilnosti – naglašava on.

Upitan šta bi tek radili da nemamo „Balkanski (Turski) tok”, i da li možemo da očekujemo da će neki gas poteći gasovodom Niš–Dimitrovgrad, odgovara da pojedini krugovi u našoj zemlji, posebno ministarka energetike Zorana Mihajlović, forsiraju značaj interkonektora između Srbije i Bugarske, koji se gradi uz podršku EU i Evropske investicione banke.

– Brisel i Vašington guraju ovaj projekat zbog svojih geopolitičkih interesa. Osim što je taj gasovod skromnog kapaciteta, 1,8 milijardi kubika, nema izgrađene infrastrukture sa kojom bi trebalo da se poveže na trasu kroz Bugarsku i Grčku da bi uopšte mogao da stigne do nas. Takođe, ne postoji ni gas koji bi tom rutom mogao da dolazi do Srbije. Gradimo cevovod dužine 109 kilometara i na to će da se potroši deo novca (50 miliona evra grant EU, 25 miliona EU krediti, 10 miliona budžet Republike Srbije), a gasa nema, kao ni potrebne infrastrukture – objašnjava Zdravković.

S druge strane od bugarske granice ka Sofiji ne postoji gasovod, kao ni interkonektor između Bugarske i Grčke. To nije počelo da se gradi, kao ni gasni plutajući terminal u grčkoj luci Aleksandropolis. Sumnjam u taj projekat, navodi on, kao što se ispostavilo da je promašaj i gasni terminal na Krku u Hrvatskoj. LNG-a nema dovoljno, a ne može da konkuriše ni cenama. To znači da je izgradnja „Balkanskog (Turskog) toka” najznačajnija investicija u energetskom sektoru u Srbiji.

– Dobili smo povlašćene količine gasa za šest meseci. Dogovor iz Rusije izgleda ipak nije bio za aplauz, jer gasa nemamo dovoljno. Političari kažu da je razlog tome što nismo ulagali u proširenje skladišta. Činjenica je da nismo, ali stručnjaci tvrde da isti ti političari nisu na vreme planirali iako su znali kakvo je stanje u energetskom sistemu. Tu govorimo pre svega o instalisanim kapacitetima u termoelektranama, u kakvom je stanju TENT, u kakvom su kopovi u „Kolubari”, mi smo svakako morali da predvidimo mnogo veću potrošnju gasa. Da smo veće količine rezervisali na vreme, plaćali bismo ih po ceni iz prethodnog aranžmana 270 dolara za hiljadu kubika – napominje Zdravković.

– Rusija će ostati najvažniji evropski snabdevač gasom zbog geografije, infrastrukture, resursa, kapaciteta, kao i dosadašnje pouzdane prakse isporuke ugovorenih količina energenata. Predviđa se da će se međuregionalni izvoz gasa utrostručiti do 2030. godine i da će, uglavnom, dolaziti iz Rusije, sa Srednjeg istoka i iz Afrike. „Gasprom” iz godine u godinu beleži trend porasta isporuke gasa, što predstavlja jasnu indikaciju o dominantnoj ulozi ove kompanije na tržištu prirodnog gasa. Evropa je realno zavisna od proizvodnje i transporta gasa iz Rusije i iz država Kavkaza, sa kojima je postigla aranžmane za funkcionisanje sistema proizvodnje i transporta ka drugim tržištima – navodi prof. dr Mitar Kovač, osnivač Evroazijskog bezbednosnog foruma.

Bilo kako bilo Ruska Federacija ima najveće svetske rezerve prirodnog gasa. Ove rezerve čine 24 odsto ukupnih svetskih dokazanih rezervi i uglavnom se nalaze u Sibiru. Polja Jamburg, Urengoj i Medvežje sadrže oko 45 procenata ruskih rezervi gasa. Znatne rezerve se nalaze i u severnoj Rusiji, zaključuje prof. dr Kovač.