Oda Marka Tvena ruskom imperatoru

Dve godine posle završetka građanskog rata u Americi, 1867, grupa bogatih i uglednih američkih ličnosti uputila se brodom „Kveker siti” na spektakularno putovanje u Evropu i na Bliski istok. Moglo bi se reći da je to putovanje Sredozemljem, Crnim morem i Svetom zemljom bilo i putešestvije kojim Amerika dodatno potvrđuje svoje ranije pobede nad Velikom Britanijom, ali i svoju privrženost prijateljstvu s carskom Rusijom. Pomenuti brod je, naime, doplovio i do ruskog poluostrva Krim, ukotvio se u Odesi.

Jedan od putnika na ovom brodu bio je dopisnik dva američka lista, prilično uticajna u ono vreme. Zvao se Samjuel Langhorn Klemens, koji je nekoliko godina ranije počeo svoje novinske tekstove da potpisuje kao – Mark Tven.

Kada se u avgustu 1867. pomenuta turistička grupa iz Amerike iskrcala na obale Krima, vrlo brzo se uverila u posledice ranijeg Krimskog rata, pogotovo u totalno razaranje Sevastopolja. Zbog neke vrste kulta koji je u ono vreme u američkoj javnosti pratio odnos Abrahama Linkolna i imperatora Aleksandra Drugog, zbog čega su posetioci iz dalekog sveta i stigli na Krim, ruski car je za ovu grupu organizovao prijem na svom imanju u Livadiji, u Jalti, gde se tada nalazio na odmoru.

U ime Amerikanaca, udostojenih dobrodošlicom koju im je priredio sâm car, Mark Tven je 26. avgusta napisao i u ruskoj štampi objavio „adresu”, oduševljenu poruku ruskom imperatoru.

„Jedna od najsvetlijih stranica koju je ispisala svetska istorija bila je ispisana rukom Vašeg imperatorskog veličanstva”, zbog čega „Amerikanci imaju posebnu privilegiju da izraze počast caru koji je počinio tako veliko delo” i „oslobodio okova dvadeset miliona ljudi”. Zahvaljujući tome, napisao je Mark Tven, „sada predstavljamo naciju, stvarno slobodnu, kakva je ona ranije bila samo po imenu”.

Tven je, razume se, mislio na događaje iz 1863. kada je ruski car Aleksandar Drugi poslao brodovlje svoje flote u Njujork i San Francisko, da i oni brane ideje i pobedu Abrahama Linkolna u građanskom ratu u Americi. Tvenova poruka ima utoliko veću težinu što je u vreme tog rata, kao čovek sa Misisipija, u nekom trenutku dobrovoljac, pripadnik konjičke jedinice, istina ne zadugo, bio na strani docnije poraženog konfederalnog Juga mada je i tada bio radikalni protivnik ropstva i rasizma.

Mark Tven je dve godine docnije, 1869, objavio knjigu „Naivčine na putovanju”, opisujući putešestvije po Sredozemlju, izlet do Pariza, plovidbu Crnim morem, odlazak u Odesu, na Krim i u Jaltu, potom u Palestinu, u Jerusalim. Pažljivi istraživači života i dela velikog pisca tvrde da je baš ovaj putopis bio u Americi najprodavanija Tvenova knjiga, da je njegovo ime tada uzneto na sam vrh piramide američke, onda i svetske književnosti.

U ovom putopisu Mark Tven je ostavio i trag o susretu s ruskim carem, izvanredan, sažeti opis imperatora, koji Tven nije mogao a da ne zaključi svojom proslavljenom duhovitošću: „Da sam mogao, ukrao bih njegov kaput”, kao suvenir, razume se.

Uveren sam da je Tvenovo izoštreno oko, kada je na putovanju upoznao narode evropskog Sredozemlja i Evropljane, među njima i Slovene, pa i njihovu carsku uzdanicu, njihovu psihologiju i način mišljenja, uveliko uticalo na to da se kasnije istinski zbliži s Nikolom Teslom, da nesumnjivo postane njegov veliki prijatelj i pobornik. Tven je bio opčinjen Teslinim eksperimentima, ali još pre Teslinim idejama i vizijom svetskih poslova koji se zasnivaju na miru, na ovladavanju tajnama prirode, koje u harmoniji s čovekom donose boljitak „sveukupnom čovečanstvu”, kako je govorio i pisao Tesla, a Tven bio privrženik tih ideja.

Predstavnici slovenskih naroda su se u to doba već u desetinama, možda i stotinama hiljada pripadnika, doselile u „obećanu zemlju”, s one strane Atlantika. Verovatno je i to doprinelo ne samo da traje nego i da se osnaži onaj raniji ugled carske Rusije u SAD, nesumnjivo neprikosnoven, što je potvrđeno i u vreme kada su se stalne ratne pretnje ponovo, zgusnuto, nadvijale nad Evropom, Bliskim i Dalekim istokom.

U krajnje konfliktnim okolnostima ruski car Nikolaj Drugi je 1898. objavio „Manifest mira”, poslavši ga na adrese svih evropskih državnika. Založio se za preduzimanje određenih dogovorenih koraka, u cilju stabilizacije međunarodnih prilika, predložio je potpisivanje međunarodnog sporazuma koji bi čuvao osnove krhkog međunarodnog mira, ograničio upotrebu određenih vrsta oružja i ograničio naoružanje.

Inicijativa ruskog cara je naišla na povoljan odjek, tako da je u Hagu sledeće 1899. godine održana Prva haška mirovna konferencija, na kojoj su postavljeni temelji modernog ratnog i humanitarnog međunarodnog prava.

Na ovoj konferenciji su usvojene četiri konvencije, od kojih je prva definisala načela mirnog rešavanja međunarodnih sporova, dok je četvrtom konvencijom zabranjeno korišćenje balona za ispaljivanja ubojnih sredstava.

Paket haških dokumenata iz onog vremena ima i tri deklaracije, kojima je zabranjena upotreba metaka sa zagušljivim ili otrovnim plinovima, upotreba metaka koji se rasprskavaju u ljudskom telu, poznatih pod nazivom dum-dum meci, precizirana je u jednoj deklaraciji i zabrana ispaljivanja projektila i eksploziva iz balona.

Pre održavanja konferencije u Hagu 1899. u američkoj štampi je oduševljenim komentarima praćena inicijativa ruskog imperatora Nikolaja Drugog. Njegova akcija u prilog rešavanja sporova mirnim putem i održanja ne samo evropskog nego i svetskog mira ocenjivana je kao „veličanstven, plemenit cilj”, koji je car izneo u svom uzbudljivom manifestu mira.

Iza tih pohvala su stajali valjani razlozi – u Americi su još uvek bila relativno sveža sećanja na ulogu carske Rusije u građanskom ratu u SAD i njenom doprinosu pobedi Severa.

Ova nit prijateljstva SAD i Rusije nije prekinuta, ona je na vrlo interesantan način, uz razumljive oscilacije, nastavljena i potom, u 20. veku, kako u carskoj tako i docnije u revolucionarnoj, boljševičkoj Rusiji, posle 1917, sve do početka „hladnog rata”, što je posebna, jednako intrigantna tema.