Od podmlatka srpskih trgovaca do „Privrednika"

Veliki poduhvati, kao i velike građevine, zahtevaju čvrsto tlo i duboke temelje na kojima treba da uzrastu i da se održe. „Privrednik” je to imao zahvaljujući svom osnivaču Vladimiru Matijeviću i njegovim saradnicima koji su ga u tome podržavali uprkos svim teškoćama kroz koje je prolazio. „Privrednik”  je od osnivanja 1897. godine vršio svoj uzvišeni i humani rad, upućivanja siromašne seoske dece na izučavanje raznih zanata.

Naša savremena istoriografija ostala je dužna da lik i delo ovog srpskog rodoljuba i humaniste više osvetli kao primer za sadašnje i buduće generacije.

Kao veliki rodoljub, Vladimir Matijević je stupio dobrovoljno u srpsku vojsku 1876. godine i učestvovao u srpsko-turskom ratu, koji je vođen od 1876. do 1878. godine. Po završetku rata ponovo se vratio u Zagreb i nastavio da se bavi poslovima trgovine.  Vredan i sposoban trgovac ubrzo je stvorio za to vreme veliki kapital.

Putujući po našim krajevima koji su bila pod vlašću Austrougarske, Matijević je video svu bedu i nepravdu prema ekonomski i politički obespravljenom srpskom narodu.  Shvatio je da bez jačanja ekonomske snage jedne nacije nema uslova ni za njeno uspešno nacionalno, privredno i kulturno utemeljenje. Stoga se kod Matijevića rodila ideja da se založi za stvaranje samostalnog i nezavisnog podmlatka srpskih trgovaca, zanatlija i privrednika uopšte, čime bi se ojačala ekonomska snaga naroda u celini.

Sa svojim saradnicima kreće u ovaj veliki poduhvat osnivanjem „Srpske banke” d. d. u Zagrebu sa filijalama u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Dubrovniku, Kninu, Mitrovici... Sledeći potez u osamostaljivanju nacionalne privrede i njenom unapređenju bilo je osnivanje „Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga” 1896. godine, sa preko 400 zadrugara na teritoriji Hrvatske. Srpski narod, naročito siromašni seljaci, zanatlije i trgovci  s uverenjem da će preko njih pružiti uspešniji otpor bezočnoj eksploataciji masovno su pristupili novoosnovanim zadrugama.

Odmah potom već 1897. godine Vladimir Matijević sa jednim brojem uglednih Srba, trgovaca i bankara osniva u Zagrebu Srpsko privredno društvo „Privrednik”. Tada će započeti istinski privredni i kulturni preporođaj srpskog naroda. O tome svedoče reči velikog naučnika i srpskog dobrotvora Mihaila Pupina u „Amerikanskom Srbobranu” 1912. gde piše: „Naš dični ’Privrednik’ je stvorio čudesa u svakom pravcu srpskog duševnog i privrednog preporođaja....” veliko poverenje koje je Pupin imao u osnivače i ideju „Privrednika”, potvrđeno je ustupanjem dva svoja fonda na upravljanje „Privrednikovom” Patronatu. Diveći se velikom poduhvatu „Privrednika” u Zagreb 1905. godine dolazi  jedna visoka delegacija iz Beograda na čelu sa prof. Jovanom Cvijićem, Stojanom Novakovićem, Stojanom Protićem.... i već tada će započeti razgovori o preseljenju „Privrednika” u Beograd. To će se međutim dogoditi  posle Prvog svetskog rata. Poučeni neprijatnim događajima kada su na dan objavljivanja rata Srbiji 28. jula 1914. godine u Zagrebu održane velike demonstracije i vandalski napadi na srpske trgovce, zanatlije i imovinu „Privrednika” kao i sve učestaliji  pozivi iz Beograda od  udruženja i pojedinaca koji su brinuli o velikom broju srpske siročadi iz Velikog rata, konačno je 1920 god. doneta odluka o preseljenju „Privrednika” u Beograd. Ta odluka biće realizovana  u drugoj polovini  1922. godine.

Dobrodošlicu „Privredniku” među prvima je poželeo kralj Aleksandar Prvi Karađorđević svojom posetom 31.12.1922. godine. Tom prilikom Kralj je izjavio: „Sa zadovoljstvom se primam pokroviteljstva  ’Privrednika’. Bilo bi mi milo, kad bi se u ovoj mojoj odluci videlo ne samo priznanje delatnosti ’Privrednika’, nego i uverenje da će društveni rad u budućnosti ići istim blagotvornim putem, s još većim poletom.” U međuvremenu ugled „Privrednika” je toliko porastao da je već 1930. godine upravljao  sa 37 fondova, 76 legata i zadužbina, kao i brojnim nepokretnostima širom kraljevine.

Među najpoznatijim „Privrednikovim” dobrotvorima i zadužbinarima, pored Vladimira Matijevića, bili su i kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, Mihailo Pupin, Isidor Dobrović, Lazar Dunđerski, Nikola Tanurdžić, Jovan Đurić-Biorac, Lazar Lađević, Nikola Ćuk... a podržavali su ga na različite načine Jovan Cvijić, Miloš Crnjanski, Nikola Pašić, koji će na jednoj svečanosti izjaviti „Imena ’Privrednikovih’ pokretača i dobrotvora doći će zlatnim slovima na prve listove srpske istorije.”

Vladimir Matijević je umro u Beogradu 1929. godine,  svu svoju bogatu imovinu ostavio je  „Privredniku”. Od te imovine kupljen je plac i sazidana zgrada Šegrtskog doma u Lazarevićevoj ulici br. 4 u Beogradu. U pročelju svečane sale bile su biste Vladimira Matijevića, kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića i Mihaila Pupina. To je bi samo jedan od desetak šegrtskih domova u Novom Sadu, Zagrebu, Vršcu, Zrenjaninu... u kojima su bili smešteni pitomci „Privrednika”.

Na kraju rezultati „Privrednika”  do zabrane njegovog rada 1946. godine su impresivni u svakom pogledu. Preko 40.000 darovite a siromašne dece sa svih etničkih prostora gde živi srpski narod uspelo je da završi neki od zanata ili trgovinu i uz pomoć Zadruge Srba privrednika dođe do početnog kapitala i otvori svoje samostalne zanatske i trgovačke radnje.

To je bio početak stvaranja srednje klase kod Srba. Taj srednji stalež bio je i ostao kičma i oslonac svake nacije. U prilog tome govore  reči Jovana Cvijića predsednika Srpske akademije nauka u Beogradu 1923. godine: „Varošku srednju klasu, koje jake nije bilo ni za Nemanjića, i koje nije mogla da stvori ni ta dinastija, bogata državničkim talentima, izgleda da će danas stvoriti ’Privrednika’ i zato nam je danas ta ustanova najpotrebnija”. Na reči velikog naučnika dodao bih skromno: danas i na večita vremena.

Za to su se 1993. godine postarali mnogi ugledni Srbi s kraja XX veka: akademik Dejan Medaković, akademik Berislav Berić, princ Tomislav Karađorđević, vladika šumadijski dr Sava Vuković... uz nesebičnu podršku Srpske pravoslavne crkve, Matice srpske i Srpske akademije nauka i umetnosti.  Tako „Privrednik” iako bez svoje imovine (nacionalizovana 1946. god.) nastavlja svoju humanu misiju započetu pre 125 godina. Pod sloganom „rad–štednja–čestitost” „Privrednik”   danas pomaže u školovanju darovite i siromašne dece i studenata, težeći da niko na svom putu odrastanja i obrazovanja ne bude zaustavljen zbog materijalnih ili kakvih drugih nepovoljnih okolnosti u porodici.

Upravitelj  SPD fondacije „Privrednik”