I ti si u pravu

Povremeno se u medijima vajkamo govoreći o poslovičnoj neslozi među Srbima i o šteti koju nam ona donosi. Zmaj Jova je na tu temu postavio šaljivo pitanje: „Zašto su Srbi u svoj grb stavili četiri slova S u slavu sloge, kad je još nisu isprobali?”

Danas, u vreme mira, svedoci smo mnogih stranačkih prepucavanja, kao i medijskih suprotstavljanja, posebno pri ostvarivanju nekih novih zamisli. Pre nekoliko godina kamen spoticanja bio je „Beograd na vodi”, s obrazloženjem da postoji opasnost od „davljenja” grada. Međutim, gradnja je nastavljena, a duhovi su se postepeno smirivali. Neki od kritičara, koji su imali mogućnosti, verovatno su tamo i kupili stan s pogledom na reku. Nedavno je neslogu izazvalo postavljanje spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Kritičari spomenika mogli bi biti podeljeni u nekoliko grupa. Jednima se spomenik ne dopada jer bi figura umesto mača trebalo da ima krst, dok je za druge spomenik prevelik. Međutim, ni u jednom od ovih slučajeva ne može se ništa učiniti, jer u Srbiji nemamo ni znanja niti tehničkih mogućnosti da prekrajamo skulpture tako velikih dimenzija, pogotovu jer bi se narušila autorska prava vajara.

Po nekim mišljenjima, Savski trg je previše mali, jer se u Parizu, Sankt Peterburgu ili Moskvi spomenici slične veličine nalaze na mnogo većim trgovima. Nije, srećom, spomenut džinovski centralni trg u Pekingu, koji je po dimenzijama blizak površini naših osrednjih gradova. Međutim, ni ovim kritičarima ne može se izaći u susret, jer bi povećanje dimenzija Savskog trga podrazumevalo preskupo rušenje mnogih okolnih građevina.

Neki od kritičara predlažu preseljenje spomenika. U tom pogledu u Beogradu postoje i loša, ali i dobra iskustva. Loše je ispalo posleratno preseljenje Terazijske spomen-česme u Topčider samo zato što su je podigli monarhisti, a česma je kasnije ipak vraćena na Terazije. Primer uspešnog preseljenja spomenika je slučaj Meštrovićevog „Pobednika”, koji je prvobitno trebalo da bude na Terazijama. Nezadovoljstvo beogradskih dama zbog golotinje muške figure kao posledicu je imalo postavljanje spomenika na najvišu stenu Kalemegdana. Od tada je „Pobednik” postao nezamenjivi simbol Beograda, vidljiv s kilometarskih rastojanja. Po nekim predlozima, Nemanjin spomenik bi trebalo preseliti u neko od prigradskih naselja, ali bi u tom slučaju bio udaljen od divne Nemanjine ulice i budućeg Istorijskog muzeja Srbije.

Legendarni političar Nikola Pašić (1845–1926), u narodu zvani Baja, bio je duže od pedeset godina u vrhu srpske politike, bilo kao žestoki opozicionar ili kao predsednik vlade. Bio je uvek u centru pažnje javnosti, koja se divila njegovim hrabrim i duhovitim političkim potezima, u narodu prepričavanim kao anegdote. Kad je imao vlast u rukama, spretno je prekraćivao nepotrebne poslaničke svađe štedeći vreme i sebi i skupštinskom radu. Priča se da su dvojica suprotstavljenih poslanika prišla Pašiću s namerom da on presudi u njihovom sukobu. Kad je prvi od njih završio svoju misao, Pašić je rekao da je u pravu. Drugi protivnik je zatim izneo suprotan iskaz, ali je dobio odgovor da je i on u pravu. Prisutni slušalac nije mogao da oćuti i umešao se buneći se što je obojici protivnika rečeno da su u pravu, na šta je Pašić filozofski zaključio: „I ti si u pravu”.

Neki od primera problema koji su izazivali skupštinska sukobljavanja danas izgledaju smešno. Jedan takav opisan je u knjizi Slobodana Jovanovića „Vlada Milana Obrenovića”, a odnosio se na tzv. Železničku konvenciju, koja je, po zaključcima Berlinskog kongresa 1878, nalagala Srbiji izgradnju pruge prema Nišu i Vranju. U skupštini i u štampi govoreno je da je pruga „ubitačna za srpske interese”, da je to „gvozdeni ćorsokak”, da Srbija prugom žrtvuje Austriji bitne ekonomske interese, i slično.

Drugi primer te vrste odnosi se na postavljanje prvog javnog električnog uličnog osvetljenja s desetak lučnih svetiljki na Terazijama. U našem prvom bulevarskom listu „Male novine”, Pera Todorović (1852–1907), vlasnik lista, političar, novinar, književnik i hroničar svoga vremena, piše da je električno osvetljenje ulica nepotrebno jer nema koristi noću gledati blato na Terazijama.

Moglo bi se naći još mnoštvo sličnih primera, što pokazuje da suvišna politička gloženja nisu novost u našem javnom životu. Možda bi neki od ljudi koji drže glavnu reč mogli i danas da skraćuju jalove prepirke koristeći se Pašićevim zaključkom „I ti si u pravu”.

Dragan Stanković,
Beograd