O glupim muškarcima i neodlučnim ženama

50. FEST

Upravo imate priliku da se u programu „Gala” na 50. Festu suočite s „Tri sprata”, najnovijim filmom obožavanog italijanskog reditelja Nanija Moretija, u kom je radnja smeštena u jedan buržoaski kvart njegovog voljenog Rima, u trospratnicu gde nekoliko porodica živi svoje paralelne priče.

Ovo je jedan od retkih Moretijevih filmova bez humora jer je kriza svuda naokolo, pa nema mesta za smeh. U tri epizode u razmaku od pet godina stvari se menjaju, junaci idu u zatvor i ponovo bivaju oslobođeni, razvode se, umiru ili nestaju, a opet – uopšte se ne menjaju. I tu je plodno tle za Moretijevu istragu građanske licemernosti, laži u porodičnim i komšijskim odnosima i istragu aktuelnih tema koje tište sva savremena društva.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, čiji su delovi sada pred vama, Nani Moreti govori i o motivima dugog čuvanja ovog filma i posezanja za književnom adaptacijom, kao i o svom stavu prema striming platformama i o liku sudije Vitorija, kojeg glumi u „Tri sprata”.

Čekali ste više od godinu i po dana kako biste film prikazali na velikom platnu, a tokom pandemije ste mogli da iskoristite neku onlajn striming platformu, možda čak i „Netfliksovu”?

Ne, ne i ne! Snimam filmove za veliko platno i gledam filmove na velikom platnu. I „Netfliksu” kažem: „Ne!” Mi smo kolonizovani platformom čiji je narativni stil takav da želi da kaže svoje mišljenje o svemu, o svim izborima, pa sve do samog prezimena u kastingu. Traže čak da vide sve što ste snimili pre nego što film montirate. I to odbijam! Želim da snimam lične filmove koji će se prikazivati u bioskopima. Dakle, kažem ne! I to kažem ne kao filmski stvaralac, kao producent ili filmski izlagač, već kao gledalac! Želim da otkrijem filmove drugih autora i želim to da radim u bioskopu.

Zanimljivo je i što je ovo prvi put da adaptirate tuđu priču, a ne svoju.

Da, zajedno s Federikom Pontremoli i Valijom Santelom adaptirao sam za film roman izraelskog pisca Eškola Neva i ne osećam se zbog toga spisateljski umanjenim. Naprotiv, veoma zadovoljan svojim izborom. Barem sam ovaj put uspeo da izbegnem kliše, strogo poverljive setove kojima niko ne može da pristupi jer se sada znalo da je film zasnovan na knjizi. Čak i takav je donekle autobiografski.

U pisanju scenarija okružili ste se ženama.

Da, jer je za njih dve bilo sasvim prirodno da tokom pisanja prikuju muškarce za njihovu vlastitu ukočenost. Stav svih muškaraca je, na neki način, da budu potpuno kruti u sopstvenoj interpretaciji uloge koju moraju da igraju u porodici. To je i stav mog lika u filmu. On je grub i nije spreman da odstupi od toga. Ovo je, ukratko, priča o glupim, tvrdoglavim muškarcima i neodlučnim ženama, i tu su Federika i Valija mnogo pomogle.

Lik koji tumačite, Vitorio, ima neverovatan osećaj za dužnost i pravdu, što ga s jedne strane čini čovekom za svaku pohvalu, a s druge gotovo nepodnošljivim.

Da, moj Vitorio je užasan u nekim aspektima. On je monolitan i užasan u svojoj strogosti, toliko užasan da je tu dve trećine priče jer bi bilo veoma teško i komplikovano da se to nastavi do kraja filma. Smatram da su u ovom filmu muški likovi pomalo prikovani za sebe. Koristim taj glagol koji mi se uopšte ne sviđa, ali možda daje ideju. Rekao bih da su ugrađeni u svoje opsesije (poput lika Skamarcija), svoju krutost (lik koji igram) ili njihovu lakoću (Đani). Svaki od njih je ubeđen da je u pravu i zbog toga su mirni i prikovani, ne mrdaju. Naprotiv, ženski likovi imaju drugačiju sklonost prema drugima i pokušavaju da poprave i razreše sukobe. Žene su te koje imaju hrabrosti da sašiju pocepanu tkaninu pokrivača života.

Radnja filma se u potpunosti odvija u istoj zgradi na tri sprata, gde ste je pronašli?

Pogledao sam nekoliko rimskih četvrti. Ranije nisam imao konkretnu ideju, ali je zgrada očigledno trebalo da bude jedan od likova u filmu. Deluje kao pozorišna scena ili kao prazna kutija za cipele koju je trebalo potpuno napuniti. Četiri stana koja vidimo u filmu mi smo potpuno izmislili i opremili. Taj prostor i cela zgrada koju smo našli bili su potpuno prazni. U zgradi je ranije bila jedna škola.

Svim spratovima u filmu dajete različita metaforička značenja, a na kom je po vama najteže živeti?

Rekao bih na trećem. Na spratu superega, na kojem vas sopstvena potreba da budete baš takvi slama i ne dozvoljava vam ništa drugo osim da sledite svoje obrasce. Rekao bih da je najteži taj poslednji sprat, onaj sa kojeg beži Dora, lik koji tumači Margerita Buj. Nije slučajno što je poslednja slika filma taj Dorin pogled. Pogled koji pokušava da razreši sukobe. Pogled koji gleda u budućnost.

Šta će biti vaš sledeći film?

Posle „Moje majke” toliko sam želeo da napišem komediju, ali nisam mogao, te sam snimio „Tri sprata’. Sledeći film će biti komedija. Barem se meni tako čini. To je originalna priča pisana s Frančeskom Markijanom, Federikom Pontremoli i Valijom Santelom. I posle toliko godina, ja ću biti glavni protagonista.