Neprihvatljiva jednostranost sankcija

Ni slučajno ne treba shvatiti ovaj stav kao navijački u aktuelnoj situaciji. Svet nikada nije verovao da će države  – subjekti međunarodnog prava, posebno moćni igrači, dosledno poštovati odredbe Povelje  OUN usvojene 25. 6. 1945. i potpisane od 196 zemalja, Finalnog akta OEBS-a iz Helsinkija i druge civilizacijski značajne dokumente iz međunarodnog prava. Zbog tog nužnog realizma, Savet bezbednosti  UN je utvrdio striktna pravila za uvođenje sankcija državama članicama i pojedincima koji krše pomenute teško postignute dokumente i odredbe međunarodnog prava.

Po prof. dr Rodoljubu Etinskom, u članku „Individualne sankcije SB UN i zaštita ljudskih prava”, krajem prošlog veka SB UN je počeo da primenjuje individualne sankcije protiv pojedinaca, pojedinih grupa ili organizacija. Cilj ovih mera je da utiču na pojedince da odustanu od aktivnosti kojima se, po mišljenju SB, krši ili ugrožava međunarodni mir ili bezbednost. Obično, SB rezolucijom formuliše određene obaveze koje uputi svima koji su uključeni u neka zbivanja, uz pretnju da će pojedinci koji ne budu poštovali ove obaveze biti izloženi određenim sankcijama. Sledećom rezolucijom, SB osniva komitet za sankcije, koji čine svi članovi SB i ovlašćuje ga da primeni sankcije prema odgovornim pojedincima. SB utvrđuje, takođe rezolucijom, postupak stavljanja lica ili grupe ili neke nevladine organizacije na listu za sankcije i postupak za skidanje sa liste. Osnovni uslov za skidanje sa liste jeste poštovanje obaveza koje je ustanovio SB.

Sankcije koje primenjuje SB sastoje se, uglavnom, u zamrzavanju imovine lica u inostranstvu, zabrani izdavanja viza za putovanja i slično. Ovim sankcijama se dira u pravo svojine, pravo na preduzetništvo, pravo na rad ili pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Osnovni problem ovih odluka i razlog što SAD i NATO izbegavaju da ih utvrđuju preko SB UN jeste pravo veta u Savetu bezbednosti, koje ima pet stalnih članica SB – SAD, V. Britanija, Francuska, Rusija i Kina i što je veoma teško postići njihovu saglasnost sa predloženim sankcijama. Teško je doneta odluka na primer,  najpre od Generalne skupštine  UN,  da je „aparthejd zločin protiv čovečanstva” koje primenjuje Južnoafrička Republika (JAR), a koja je stupila na snagu tek 18. jula 1976. GS UN je 12. novembra 1974. suspendovala JAR iz OUN. SB UN je 4. 11. 1977,  na bazi  rezolucije 181, nametnuo svim državama članicama UN obavezni  embargo na izvoz oružja, municije i vojnih vozila u JAR.

Ovu formalnu odluku su, od početka aparthejda i flagrantnog kršenja  međunarodnog prava i osnovnih ljudskih prava većinskog crnog stanovništva od tadašnje vlasti Južnoafričke Republike, nečujno zaobilazile  SAD i druge zapadne zemlje i time doprinosile da se takvo ponašanje nastavi bez posledica. Npr. četiri stotine oklopnih vozila M-113 A1 i veliki broj bestrzajnih pušaka 106 mm, proizvedenih u SAD, dostavljeno je u JAR preko Izraela. Od 1960 do 1983,  tri i po miliona crnih stanovnika ove države je nasilno iseljeno iz svojih domova, oko 250.000 hapšeno i i zatvarano u rasističkoj državi punih 46 godina. Šta reći o nesankcionisanom rušenju, vojnim pučem 11. 9.1973, legalno izabranog predsednika i vlade u Republici Čile i prepuštanju te države fašističkoj vlasti generala Augusta Pinočea. Ta vlast je likvidirala predsednika Salvadora Aljendea i  zvanično oko tri hiljada pobunjenih  građana držala u konclogorima, na stadionima i u žicama, uz neskrivenu podršku SAD i savezničkih zemalja.

Pučistička vlast trajala  je, uz podršku Zapada, sve do 11. 9. 1980. Da li su uvođene sankcije Velikoj Britaniji koja je, ratnim pohodom i nesrazmernom vojnom intervencijom od 19. marta do 14. juna 1982, uz oko 665 mrtvih i 1100 ranjenih  Argentinaca,  potopljenih pet brodova i uništenih 98 argentinskih letilica, ugušila pobunu naroda  Foklanda i zahteva za vraćanje ovog ostrva Argentini, kojoj je oduvek pripadalo? Kako  su jednostrane sankcije  SAD i njenih saveznika iz NATO-a uvođene, bez konsultovanja SB UN, Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj, SFRJ, a zatim SRJ, samo zato što su pokušavale da zaštite svoja prava predviđena Ustavom SFRJ  čiji su oni bili delovi? Takve sveobuhvatne, u istoriji nikad zabeležene jednostrane sankcije za sve oblasti života, od politike, ekonomije, čak i kulture, zamislite  i sporta,  nikada nisu bile poznate, a uvođene su jednostranom odlukom SAD i NATO-a. Jesu li sankcije dozvoljavale ovim činiocima, u stvari kršiteljima međunarodnog prava, da vojno napadnu SRJ bez dozvole SB UN, ubijajući preko 3000 ljudi od kojih 83 dece, preko 15.000 ranjenih građana, nanoseći nikad nadoknađenu štetu našoj državi od oko najmanje 175 milijardi dolara? Da ne govorimo o zasipanju naše teritorije osiromašenim uranijumom, zbog čega imamo najveći procenat obolelih od malignih tumora i bolesti. Da je to istina svedoči i odluka italijanskih sudova da isplate štetu svojim vojnicima koji su trpeli posledice zračenja i zaraze izazvane uranijumskim česticama. Da li su zemlje članice NATO-a ikada i od bilo koga pozvane zbog neligitimnosti uvedenih jednostranih sankcija i napada na SRJ? Šta su UN uradile povodom toga?

Da zaključimo: sankcije smatramo nužnim,  uz uslov da se nepristrasno sprovedu po usvojenim pravilima UN i da važe za svakog ko prekrši međunarodno pravo. A ne da se one uvode bez SB UN, jednostrano i prema željama najmoćnije države i njenog NATO-a, pa i EU, za druge aktere, a da ne važe za njihovo sopstveno i flagrantno kršenje međunarodnog prava u slučajevima Čilea, Nikaragve, Argentine, SFRJ i SRJ, Republike Srpske, Iraka, Libije, Sirije, Nagorno Karabaha itd. Samo tako bi sankcije za kršenje međunarodnog prava imale smisla i bile podržavane od svih članica UN, EU, NATO-a i drugih subjekata međunarodnog prava. Da li ćemo to ikada doživeti ili će moćnici uvoditi sankcije, a neće poštovati uvedene sankcije kada god to požele?

Redovni profesor univerziteta