Dvojaki standardi Zapada

Samoproglašene narodne republike Luganska i Donjecka – čiji su građani (inače većinski Rusi i čije su teritorije istorijski ruske) iskoristili međunarodno priznato pravo na samoopredeljenje, nakon Ustavom propisanog postupka i u skladu s načelima međunarodnog prava i mirnim, civilizovanim putem – priznala je Ruska Federacija, osnovano rukovođena svojim bezbednosnim nacionalnim interesima.

Sjedinjene Američke Države i NATO to ocenjuju kao kršenje međunarodnog prava i Ruskoj Federaciji i uvode rigorozne sankcije, a ne isključuju ni silu. Sve to kod činjenice da su verolomstvom (za raspad SSSR-a i za gašenje Varšavskog ugovora obećali su da se neće širiti na istok) došli na same granice Ruske Federacije. To je, nema sumnje, veoma nepovoljno za bezbednost Ruske Federacije. Ove stavove Amerike podržali su, nažalost, i Savet bezbednosti UN i Evropska unija.

Objektivan posmatrač i pošteni analitičar ovakav odnos SAD, NATO-a i njihovih satelita prema postupcima Ruske Federacije u vezi s priznanjem Luganske i Donjecke Narodne Republike, ne može da ne uporedi s njihovim odnosom prema agresiji NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, koju je čak 19 zemalja članica toga pakta, bez nužne saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, brutalno napalo, divljački bombardovalo i razaralo čitavih 78 dana, da bi na kraju okupirali čitavu jednu autonomnu oblast. I još je drže pod okupacijom, priznajući njenu samoproglašenu državnost. Koje je međunarodno pravo „legalno” primenjeno u ovom slučaju, a koje je Ruska Federacija „prekršila” u vezi s priznavanjem legalno, na Ustavu Ukrajine zasnovano proglašenih narodnih republika Luganske i Donjecke?

Dakle, očito je da se stavovi SAD, NATO-a i njihovih trabanata u ova dva slučaja zasnivaju na dvojakim standardima, odnosno na sili, a „kome zakon leži u topuzu...”, kaže veliki Njegoš – zna se kakvi su mu tragovi.

Mićo Grubor