Ko im je ogadio zadrugu
Neograničenim bogaćenjem ljudsko društvo biva dovedeno u „prirodno” stanje opšteg grabeža. Ko hoće da organizuje nazadak društvenih odnosa, a mlatipare to hoće, treba da proklamuje inokosništvo i opštu otimačinu.
Pritom se u stanju tobože liberalnih odnosa, gde svako može koliko hoće, dešava jedna anomalija. Bogataši, koji su proklamovali inokosništvo, sistematski se udružuju. Spajaju kapital i čine ga udarnom pesnicom svoje najpre privredne, a onda i političke moći.
Mali individualni trgovci, bakali i dućandžije, pojedinačni seljaci, nipošto se ne udružuju! Zna se ko gubi bitku za nazadak - neudruženi, u osopštinu ogrezli mali čovek.
U ne tako davna vremena, svi južnoslovenski narodi posedovali su moćnu alatku za odolevanje pritisku, zadrugu! Još i danas se po velikim enciklopedijama pominje da je to bila institucija u vezisa svojtom, sa zajedničkom imovinom. Ko se ponese ovim prisećanjem na prošlost teško će razumeti današnje naše sugrađane. Njima je tokom više od pola veka prinudnog nametanja društvene (opšte, ili birokratske) svojine svako udruživanje ogađeno. Oni ostaju usamljeni inokosnici pred licem kapitala koji se uvećava i ujedinjava.
Kao nekom džinovskom četkom iz svesti našeg naroda izbrisana je plemenita ideja udruživanja, zadrugarstva. Cinizam kapitalističkih odnosa čini se svima kao jedino prirodno, ideološki neuplivisano stanje. A koliko je sistematske ideologije i prazne, besprogramske političke tehnike uloženo za ovih 17 godina u svojinsku ravnodušnost svih nas. Kaže mi jedan čovek juče: „Niko ne sme da zabrani jednom čoveku da kupi zemlje koliko hoće!” Ko je to odredio? Ko je proglasio tržište i njegove zakone diskvalifikacije za jedinu svetinju?
Kad smo šezdesetih godina prošlog veka govorili da je tržište izraz razmenske prirode čoveka, nismo zamišljali ni u snu da će se pojaviti ideologija tržišta sa neograničenim pravom uništenja svih slabijih konkurenata. Ne, nismo zastupali ralje velike ribe koja proždire male ribe.
Najgore od svega je to što se naši sitni vlasnici nerado udružuju. Gnusno je što je zamro duh zadrugarstva. U nekim selima su se pojavili lažni zadrugari, pa su kompromitovali sad i usred „liberalizma” zadružnu ideju. Stari zadrugarski narod, Srbi, specijalno su protiv udruživanja. Ne veruju svojim komšijama još od one crknute krave. Tu, naravno, greše.
Ali u Bačkom Petrovcu, gde žive vredni slovački zemljoradnici, organizovana je zadruga „Kulen”. I ovde su ljudi, predvođeni Jaroslavom Popovićem, ispoljili punu meru opreza. Udružila su se samo 24 domaćina. Oni će podvrći zadružnom „frižidiranju” i plasmanu svoj tradicionalni proizvod „petrovsku klobasu”. To je naročit ljut kulen čija je receptura stara bar 250 godina, od vremena kad su se Slovaci naselili u Vojvodini. Naročitu tajnu predstavlja prepariranje ljute aleve paprike... Ugovoren je već plasman petrovačkog kulena na japansko tržiše.
To je tajna udruženog, zadružnog seljaka. Pojedinac nikad i ni pod kojim uslovima ne bi mogao da plasira svoj kulen na kraj sveta. A dvadeset i četvorica su dovoljno jaka grupacija. Jer predsednik zadruge Jaroslav sam godišnje proizvede 150 kilograma kulena Svi zajedno imaju najmanje 3.600 kilograma. To je već roba. I to visoko brendirana.
Valja se setiti da je ovde vladao četiri decenije duh poštenog zadrugarstva. To znači da apel: udružujmo se, nije uzaludan.
Zlatno doba zemljoradničkog zadrugarstva, od 1903. do 1941. godine, uvelo je u štale pomoravskih seljaka bikove i neraste elitnih evropskih pedigriranih pasmina. U vreme velike svetske krize Savez zemljoradničkih zadruga dejstvovao je kao seljačka protektivna banka i davanjem povoljnih pozajmica seljaku ovoga oslobodio od stiska lihvara krvopija.
I dok se u proizvodnji klasične hrane seljaci ne udružuju, saznali smo pre tri godine da su se u Žablju udružili i osnovali zadrugu uzgajivači puževa. Osnivači su propagirali dijetu od puževa čije meso nema holesterol. Podršku su im dali mnogi pa među njima i sekretar udruženja „Sto paora” doktor Veselin Lazić... Bilo je to pravo iznenađenje, na svečanom otvaranju inženjer Boris Bulić je rekao da žabaljska zadruga ima u svom okrilju sto farmi...Neverovatno za jednu zemlju u kojoj je sumnjičavost prema udruživanju postala eho nove cinične realnosti ukrupnjavanja poseda...
Bio je i naš seljak od pre 1941. sumnjičav. No zadruge nisu varale svoje članove u ta zlatna vremena, jer su pravilnici o radu bili gvozdeni i neumoljivi: računoispitači su pretresali knjige do u dinar, a godišnje skupštine su bile plodnije od parlamenta. S tim na umu možeš se i udruživati.