Drž" se samo čvrste moći

Danima sam strpljivo čekao da sociolozi reaguju na tekst svog kolege Vladimira Vuletića „Meka moć kruga dvojke” u „Politici” od 10. februara. Katedra za sociologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, sa koje je profesorka emeritus Marija Bogdanović časno branila dostojanstvo Univerziteta u Beogradu tokom nesrećnih 1990-ih, ima više članova i u etičkom i u profesionalnom pogledu privrženih stavovima svoje bivše dekanke i rektorke. Možemo samo da nagađamo zašto se nisu oglasili ovim povodom. Šta je sve sporno u Vuletićevom članku?

1. Prilično je jasno da je tekst pisan po zadatku, kao odgovor na pretnju koju za vlast predstavlja kandidat za gradonačelnika, profesor Vladeta Janković.

2. Neukusno je za jednog od najvećih srpskih intelektualaca reći da je „samozadovoljni starčić”. Pored toga, obrazovan čovek, čak i ako nije sociolog, morao bi da zna da su, najblaže rečeno, politički nekorektne predrasude i diskriminacija na osnovu godina starosti. Kao da se Vuletiću lično obraća poverenica za ravnopravnost Brankica Janković kada kaže: „Ejdžizam bi mogao u ovom veku da postane ono što su rasizam i antisemitizam bili u prošlom.” Uz to, interesantno bi bilo saznati da li, u svojoj doslednosti, Vuletić naziva „staricom” Jankovićevu ispisnicu, Mariju Bogdanović. Ili su takve kvalifikacije rezervisane samo za odabrane političke protivnike? Iznad svega, nije li ta nedolična sintagma razgolićujući pokazatelj zavisti prema kolegi poznatom po impresivnoj akademskoj karijeri?

3. Ako je „krug dvojke” sinonim za neku segregaciju, ona nije toliko prostorna, kako je definiše Vuletić, koliko duhovna i vrednosna.

4. Ma koliko se koprcao, Vuletić „prostorno”, po svom okruženju, pa i radnom mestu, pripada „krugu dvojke”. Sa te pozicije je do samo pre šest godina bio oštar kritičar vlasti („Umesto modernizacije nas u poslednje tri godine vraćaju u srednji vek ... dve trećine građana u Srbiji živi ili u bedi ili na ivici bede.”) Njegovo pravo je da u zrelim godinama doživi naglo „prosvetljenje”, ali bilo bi ukusno da sa manje agresivnosti opravdava svoje konvertitstvo.

5. On panično pokušava da se distancira i od „više srednje klase”, kojoj formalno još pripada, mada se njenih vrednosti odrekao kada je, kao predsednik Upravnog odbora RTS-a, maksimu „Vaše pravo da znate sve” zamenio sa „Naše pravo da vam namećemo svoju istinu”.

6. Sporna je konstatacija: „Poslednjih desetak godina ... pripadnicima nižih društvenih slojeva omogućena je uzlazna socijalna pokretljivost kakva se odavno ne pamti”. Vuletić nije toliko star da ne može da se seti svojih studentskih dana, kada su, uporedo sa njim, univerzitetsko obrazovanje (pošteno!) sticali puki siromasi, zahvaljujući socijalnoj politici bivše federacije.

7. Zapanjujuće je mešanje uzroka i posledice u rečenici: „Ne čudi otuda što su upravo pripadnici tih slojeva postali istovremeno i socijalna baza vladajuće političke stranke”. Ne samo neki sociolog, već i svaki laik će potvrditi Vuletiću da je praktično jedini uslov za ushodnu socijalnu pokretljivost upravo pripadnost vladajućoj stranci. Dakle, prvo članstvo, pa katapultiranje uvis.

8. Najblaže rečeno, nekorektno je pisati da se „tokom poslednjih desetak godina” u Srbiji odigrala „gotovo mirna revolucija” kao navodno neminovna „promena u svetskom kapitalizmu”. Nigde u savremenom kapitalističkom svetu takve promene nisu podrazumevale obesmišljavanje institucija, gušenje medija, rastakanje sistema vrednosti i, kako sociolozi kažu, pretvaranje demokratskog u hibridni režim vladanja.

9. Posebno je ružno tvrditi da je „viša srednja klasa uspela da, podstičući nacionalizam” ometa progres, uz konstataciju: „Upravo zbivanja devedesetih svedoče koliko maligna mogu da budu nastojanja više srednje klase da očuva svoj položaj.” Pa, nije li baš ta klasa tada u „krugu dvojke” cepala cipele i nije li lupala u šerpe zbog nacionalističke politike vladajuće „crveno-crne koalicije”?

10. Cinično je s Vuletićeve strane kada „višoj srednjoj klasi” pripisuje „borbenu mržnju”, uz navodni „prezir i gnušanje prema svemu novom”. Prvo, ta socijalna grupa je u savremenim društvima nosilac progresa. Drugo, nije li upravo vlast odgovorna za podele u društvu? Ko govori o „unutrašnjem neprijatelju”, „stranim plaćenicima”, „izdajnicima” i sl.? Veruje li zaista Vuletić da to nije izraz slepe mržnje, već veran opis njegovih kolega sa univerziteta? Da li sluša prenose iz Narodne skupštine?

11. Netačno je da predstavnici srednje klase iz „kruga dvojke” „zauzimaju privilegovanu poziciju”. Da li su njima namenjeni tenderi sa jednim učesnikom, fiktivni ugovori, nezaslužene funkcije za koje su nesposobni ili plaćena članstva u raznim odborima?

12. Kada kritikuju „Beograd na vodi”, „pripadnici ove grupe” brane, a ne žrtvuju svoj ugled. Nije samo pitanje časti biti na strani SANU, Univerziteta u Beogradu i odgovarajućih strukovnih udruženja. Neverovatno je da Vuletiću nije alarmantno što je ogromna javna površina pod tajanstvenim uslovima predata u privatno vlasništvo nekom strancu, da ne pominjemo sve ostale frapantne okolnosti tog antologijski mutnog transfera.

13. „Staroj eliti” ne mora da bude nedostupan „deo grada koji simbolizuje uspon nove elite”. Dovoljno je samo da žrtvuje principe i odabere „pravu” člansku kartu. Ogromnoj većini njenih pripadnika služi na čast što je odolela tom izazovu.

14. Umetničke kvalitete spomenika Stefanu Nemanji osporavaju svi naši ugledni estetičari, da pomenemo samo Irinu Subotić, a malo ko može da se ponosi činjenicom da naš glavni grad nema pristojnu železničku stanicu. Dodajmo i da je, šire gledano, divljanje građevinske mafije nezapamćeni urbanistički i ekološki zločin.

15. Jeste „demokratija igra brojeva”, ali ta deviza se ne primenjuje na sistem u kakvom obitavamo, osim ukoliko „igru” ne shvatimo u manipulativno-ucenjivačkom smislu.

16. Mnoge Vuletićeve kolege ne bi se složile sa njegovim razumevanjem pojmova klasizam i džentrifikacija, kao i sa nizom stavova za čije razjašnjenje nedostaje prostor.

Profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji