Srbijanske udovice

U srpskoj povesti postoji jedna istoriografski neistražena tema, kojoj ni književnost nije poklonila posebnu pažnju. Reč je o udovicama,  učestaloj pojavi u istoriji Srba, tokom ratnih i poratnih godina. Ne samo da nije pisano o udovicama, već nije ni ukazano na ovaj, pre svega, beskrajno težak i bolan fenomen, karakterističan za neke narode više, za neke manje. Ovaj tekst posvećen je udovicama čiji su muževi poginuli u ratovima, a ne  udovicama čiji su muževi umrli prirodnom smrću, za koje je srbijanska država osnovala poseban fond (1843).

Jedino književno delo, u celini posvećeno ovoj temi, jeste roman Danka Popovića – „Udovice”, po meni, njegov najbolji roman. Pripovest počinje Prvim srpskim ustankom, a završava se Drugim svetskim ratom, i prati našu  tešku ratnu sudbinu kazivanjem udovica, s kolena na koleno. Persida, žena Radiča Petrovića, Karađorđevog ustanika, najjači je udovički lik u romanu, pa je njenoj priči pisac poklonio najviše pažnje, a roman je završio s četničkom udovicom Radunkom. Tema kojom se Popović pozabavio tražila je više pažnje i strpljenja, čime se Popović nije odlikovao, te je roman ostao nejasno dovršen.

U novovekovnoj srpskoj istoriji nije bilo porodice bez ratne udovice. Bivalo je da je udovica snaja slušala pripovest udovice svekrve o njenoj zloj sudbini, a potom njena snaja nju, i tako unedogled pokolenja. Ovom učestalom fenomenu doprinele su tri demografske katastrofe srpskog naroda: u Prvom i Drugom ustanku (1804–1815), u ratnom dobu balkanskih i Prvog svetskog rata (1912–1918) i Drugom svetskom ratu (1941–1945). Dakle, u toku jednog veka i po  udovice su svojevrsna pojava, usled gubitaka muškog stanovništva i ženske prevlasti u našoj populaciji.

Mnogo udovica ostalo je i posle srpsko-turskih ratova 1876–1878. i srpsko-bugarskog rata 1885. godine, ali je njihov broj znatno manji od ranije navedenih ratnih perioda. Čime su sve udovice bile opterećene, održavajući porodicu i boreći se s nedaćama privatnog života mukotrpne svakodnevice, kada su na njihovim plećima padali i ženski i muški poslovi, tema je za mnoge romane i sociološka istraživanja. Predstavimo ovaj problem samo jednim primerom iz vremena druge demografske katastrofe. Jedan Grk kazao je jednom engleskom novinaru, da je Srbija, posle ugušenja Topličkog ustanka (1917), ostavljala utisak osakaćene zemlje, „otprilike može da se uzme da na sto žena dolazi jedan čovek”! Surova slika naše ratne i poratne stvarnosti navela je Andreja Mitrovića da napiše: „Odnosi između muškaraca i žena, bez kojih u mnogostrukom smislu i nema društva, bili su izvitopereni i krajnje ugroženi jer je neprirodno nastala velika brojčana nesrazmera u korist žena.”

Osvrnimo se na jedan primer iz ratnog perioda Srpske revolucije.

U Kameničkoj bici (1809) poginulo je oko tri hiljade srpskih ustanika, najviše Resavaca. Među Resavcima bilo je i neoženjenih mladića, te je stoga teško utvrditi broj oženjenih, a samim tim i njihovih žena-udovica. Samo su tri Resavca preživela boj, i bili su zarobljeni i odvedeni u Niš, kod paše, koji ih je osudio na smrt. Oni su uspeli da se, prve zatvorske noći, spuste niz zidine niške tvrđave i vodom uteknu u polja, u neizvesnu slobodu. Samo iz sela Ćićevca, posle ove bitke, ostalo je 75 udovica, što govori da je izginulo najmanje toliko oženjenih Ćićevčana.

 Bio bi to najveći broj udovica iz jednog kraja i iz jedne ustaničke godine, više od dve i po hiljade (posle odbitka neoženjenih). Ta činjenica bila je poznata Karađorđevim ustanicima i poetama. Pesnik Srpske revolucije, Sima Milutinović Sarajlija, pevao je u čuvenom epu, „Serbijanki”:

            Pravo 'mate, lijepe Resavke,

            Ne ženit se ni udavat muž'ma

            Koji rane pokazat nejmadu,

            I junaštva, i zasluge opšče,

            Kao vaši pervi i poslednji

            Junak-momci. Vam'  i Srpstvu dika!

Jedan od boraca, pre masovne pogibije, uspeo je da se izvuče iz šanca i preneo je, Sinđelićevoj majci i ženi, želju njihovog komandanta:

            Nek' mu stara ne nada se majka,

            Vjerna ljuba za boljeg udaje...

Pre nego što je svoje preostale saborce odveo u nebesa da žive, poželo im je da od  „dva gora” izaberu jedno – s njim u smrt ili u juriš na Turke. U ovoj odi ustaničke hrabrosti, Ćele kula s 952 uzidane glave (ostale su kao ratni trofej poslate u Stambol) svedoči da su odabrali prvo, a i da su imali vremena da odaberu drugo – nebesa su ih, opet, čekala. O herojstvu kao pojavi, tako čestoj u ustaničko vreme, Resavke su postavile visok aršin: da se ne udaju za one koji nisu ranjeni u boju, kao da su saznale za Stevanovu preporuku ženi – da se uda za većeg junaka od njega.

U ratnom periodu Srpske revolucije (1804–1815) poginulo je i raselilo se oko 21 odsto stanovnika ili oko 150.000 Srba. Usled nepostojanja bilo kakvih popisa, nemoguće je utvrditi koliko je, posle 1813. godine, ostalo žena koje su nastavile da žive udovičkim životom, ali se može pretpostaviti da ih je bilo  previše za jedan mali narod.

Broj srpskih udovica posle Prvog i posle Drugog svetskog rata bio je znatno veći i tragičniji.

Profesor Univerziteta u penziji