Doba licemera

400 GODINA: MOLIJER MEĐU SAVREMENICIMA

Umorna služavka prolazi kroz prazno gledalište, prelazi preko pozornice i dolazi do glumca koji u improvizovanoj garderobi nanosi slojeve bele šminke na svoje lice... Prvi prizor Molijera, francuskog filma o životu i vremenu dramskog pisca Žan-Batista Poklena, poznatog kao Molijer. Scena smrti je nezaboravna: glumci nose uz stepenište našminkanog Molijera koji umire u agoniji. Između tih prizora ređaju se epizode i paradigmatične anegdote jednog života posvećenog pozorištu: rano preminula majka, Luj Četrnaesti sa svojim dvorom, nasilničke religiozne sile, kola kojima glumačka trupa putuje Francuskom...

Ova četvorosatna filmska avantura u režiji Ariane Mnuškine i njenog Teatra di Solej, koja bi se Balzakovim rečnikom mogla zvati i Ljudska komedija, potvrda je gorke istine da bi se bez mnogih glumaca, pisaca i pozorišnih ljudi moglo praviti pozorište, ali se bez Molijera nije moglo, jer bi bez njega pozorišna umetnost bila sasvim drugačija. Pamćenje jednog Šekspira bilo je toliko produktivno da se prisetilo opsedajućih motiva stotina generacija. Ali, kada je reč o komediji, Molijer nije niko manje značajan.

Rođen je pre 400 godina. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat. Zna se da je kršten 15. januara 1622. Datum smrti je nesumnjiv: umro je 17. februara 1673, posle predstave Uobraženog bolesnika, na kojoj mu je pozlilo. Sveštenici su odbili da mu daju poslednju pričest. Sahranjen je noću, na groblju Sen Žozef.

U Francuskoj je proslava godišnjice Molijerovog rođenja počela 15. januara, premijerom Molijerovog Tartifa u pozorištu Komedi Fransez. Za ovu priliku je rekonstruisana prvobitna verzija Tartifa. Poznato je da je komad o licemeru Tartifu, antiheroju koji je primljen u dobrostojeću porodicu, zabranjen posle prvog prikazivanja zbog opasnog neprijateljstva prema religiji. Zbog njega je Molijer optužen da je „đavo u ljudskoj spodobi, najgori grešnik i bogohulnik koji je ikad živeo”. Pojedini pripadnici klera su tražili i njegovo javno spaljivanje.

Bitku za Tartifa Molijer nije dobio: kralj Luj Četrnaesti je zaštitio od progonstva i zatvora svog lakrdijaša i „majstora zadovoljstava”, ali ne i kritički duh koji je njegov Tartif isijavao. Iako je Molijer ponavljao da je napadao lažne bogomoljce, a ne instituciju crkve, stav klera je ostao nepromenjen. Tek posle smrti kraljice majke, Luj Četrnaesti je dopustio da prerađeni Tartif bude izveden. Ovog puta s velikim uspehom.

Komadom Don Žuan Molijer je ponovo izazvao javnost: obradio je priču o pohotnom plemiću i lik Don Žuana postavio u središte sopstvenih sukoba i odnosa s tajnim društvima, crkvom i plemstvom. Za Molijera taj junak je veliki gospodin njegovih dana, a njegovi poroci – nemoral, novac, libertinstvo, cinizam – pripadali su velikoj gospodi. U poslednjem činu komedije ukinuo je Don Žuanovu strast za ženama i zamenio je sredstvom čiste politike: „Danas se najbolje isplati igrati ulogu poštena čoveka, a zanat licemera daje čudesne prednosti. S pomoću te lažne obrazine jedno se usko društvo licemera povezuje u jednu partiju. Naneseš li obidu jednom od njih, svi će ti skočiti za vrat; a čak i oni za koje znamo da u svemu tome nastupaju iskreno i oni su, kažem ti, tuđe budale, jer oni lako upadaju u zamke licemera i svojim postupcima slepo potpomažu tu majmunsku vrstu. Šta misliš, koliko poznajem onih koji su ovom majstorijom spretno prikrili sva sogrešenija svoje mladosti, i koji su od svešteničke mantije načinili oklop, i pod tom dostojanstvenom odeždom izvojevali sebi dopuštenije da budu najnevaljaliji od svih ljudi?” (preveo Danilo Kiš)

Molijer je nedvosmisleno pokazao šta smatra najvećim od svih poroka: laž. Don Žuan je postao Tartif. Dok glumi preobraćenog grešnika sve postaje moguće i okruženje je spremno da oprosti licemeru. Kritika je shvaćena kao provokacija i komad Don Žuan je skinut s repertoara. Kralj je Molijerovoj trupi dodelio subvenciju od 6.000 livra godišnje. Molijer se zahvalio novom farsom o Zganarelu.

Najveći neprijatelj licemerstva je Alsest u Mizantropu. Na ovom tekstu je Molijer radio pune dve godine, ali premda ga mnogi smatraju njegovim najboljim delom, nije doživeo uspeh. To je kompleksna drama u kojoj je glavni junak istovremeno strastveni borac za istinu i žrtva erotskog porobljavanja. „Svet Mizantropa je ono aristokratsko društvo u kojem vlada ideal honnête homme – što nije isto što i čestit čovek u današnjem značenju tog izraza”, piše Ivan Medenica.

Šta je to u Molijerovim komadima zbog čega se oni i danas prikazuju? Da li njegovi tekstovi uspevaju da osvetle naše savremene odnose, politiku i moral? Kroz kakav filter savremene produkcije bacaju svetlost na klasične tekstove, čine ih ponovo relevantnim i omogućavaju im da nam se direktno obraćaju?

Ovde ne mislimo na tzv. vanvremenske istine ili večne vrednosti.

Pođimo od čuvenog prizora u Tartifu, kada nastupa kraljev izaslanik da bi ga raskrinkao i uhapsio. Prizor „Glasnika na konju”, da parafraziramo finale Brehtove Opere za tri groša, moguće je politički zaoštriti, kao što su to u svojim predstavama radili Cadek ili Hajme, ili „šifrovati” tako da kritika bude prepoznatljiva i savremenicima. Predstava Rože Planšona, koju smo gledali na devetom Bitefu, oslobodila je Tartifa mogućnosti hepienda. Planšon i njegovi glumci su sa izvanrednom pronicljivošću i dubokim razumevanjem napravili predstavu o ljudima koji se kriju iza ovog pozorišnog komada. Na svoj način, to je sa somborskim i novosadskim glumcima učinio i Igor Vuk Torbica, raskrinkavši svet u kojem je moguć jedan Tartif i u kojem je glas naroda – služavke Dorine – surovo ugušen. U ovim predstavama savremeni šampion licemerstva nije kažnjen za svoje grehe, već je postao medijski selebriti ili siva eminencija društva.

Licemerstvo, posebno ako je religiozno, uvek je s nama. Čak mu se i Šekspir podsmevao u Bogojavljenskoj noći. Savremene obrade Molijerovih komada koje se igraju širom sveta podrazumevaju prelazak u drugu kulturu. Tartif je tako postao razbojnik preodenut u svešteničku togu, autentični guru, lažni imam okružen miroljubivim Pakistancima. Patrik Marberov Don Žuan u Sohou je postao prijapski Petar Pan, dok je Alsestovo nezadovoljstvo društvom i međuljudskim odnosima povezano s modernim tehnologijama (Fejsbuk, Tviter) koje obezvređuju autentične ljudske odnose.

Priča o Molijeru, našem savremeniku, ne završava se samo na trilogiji Tartif, Don Žuan i Mizantrop. Gete je najviše voleo Tvrdicu, i u njemu, pored komike, pronalazio satiru i kritiku. Lik Harpagona i njegova škrinjica za koju je u stanju da učini sve, jer mu znači više od svih njegovih bližnjih, pa čak i od sebe, inspirisao je Steriju za Kir Janju.

U Molijerovoj Školi za žene ispod utvrđenih karaktera impotentnog starca, nevine devojke i čistog junaka krije se nešto mnogo suptilnije. Arnolfova rečenica: „Moć je sa bradom” – posebno odjekuje u vremenu pokreta MeToo, dok je Anjesa svakim delićem svog bića moderna žena – neiskusna, da, ali svesna svoje sudbine.

Godišnjica rođenja Molijera jeste prilika da se urade i novi prevodi – osim Kišovog Don Žuana, mnogi su literarni, često rogobatni i nepodesni za nova scenska čitanja. Sam Kiš je isticao da njegov prevod nije akademski, već da je pravljen za potrebe scene, i neka jezička i stilska rešenja bila su time uslovljena. Kišov Don Žuan je progovorio na način sterijanski (Sterija je prevodio Molijera) i dobio izvesne nijanse novog u odnosu na arhaični govor plemića. To bi moglo biti i uputstvo za buduće prevodioce – prevoditi Molijera kao čoveka pozorišta koji je pisao za pozorište.

Molijerove komedije su u protekla četiri veka punile pozorišne kuće. Verujemo da će to biti i sa predstavama koje su planirane u godini jubileja.