Srpska heroina u američkoj verziji

U ratu bombaš i jurišnik koji je bio u stanju da sam zarobi 23 neprijateljska vojnika, a u miru šnajderka koja je odgajala i svoju i decu svojih rođaka. Borac u balkanskim i heroina Velikog rata, više puta ranjavana i dvanaest puta odlikovana, a u godinama nakon nemira čistačica Hipotekarne banke, koja je vratila stranu nacionalnu penziju. S puškom Milun, u svim ostalim prilikama – Milunka Savić (1892–1973).

Kada su zaćutali meci, zaćutalo se i o njoj. Prvo spomen-obeležje dobila je 22 godine nakon smrti, i to u rodnom kraju, Jošaničkoj Banji podno Kopaonika. A ravno četiri decenije bilo je potrebno da njene kosti budu premeštene sa Novog groblja u Aleju velikana.

Danas je situacija drugačija – o Milunki Savić mediji češće i rado pišu, snimljeni su brojni dokumentarci, objavljene knjige, a ambasada SAD posvetila joj je tri spota u okviru reklamne kampanje „Vi ste svet”. Pored toga, na istoimenoj internet stranici objavili su i emisiju „Istina čudnija od mitova”, u kojoj autori izložbi, knjiga i filmova posvećenih srpskoj Jovanki Orleanki svedoče o mitovima koji se pletu oko njenog života, ne sluteći da će se američka ambasada o taj kamen spotaći.

– Samo je prvi spot, u kojem pričaju kako je u rat krenula pretvarajući se da je muškarac, istinit. U rat je krenula da ne bi otišao njen jedini brat Milun, a jedino se bojala da ne bude ranjena u grudi, kako ne bi otkrili da je žena, što se i dogodilo godinu dana kasnije. Već u drugom spotu lik moje bake Milunke Savić je izmaštan. Ona se nikada nije povlačila, pa sigurno nije to učinila ni u Gorničevskoj bitki jer se sažalila, kako kažu u spotu, na pijane neprijatelje. U ratu ju je vodila samo jedna misao – da porazi suparnika. O tome svedoče i podaci da je sama zarobljavala čitave čete vojnika, ne strahujući da može da strada. Ovako nam je to objašnjavala: Ja ne volim da ubijam ljude, ali sam morala da se branim. Kakvo povlačenje, pa ona je bila u Gvozdenom puku – kategorična je Beograđanka Slobodanka Grković, jedina unuka među četvoro Milunkinih unučića.

Ali hladan tuš je usledio s trećim spotom. U njemu se o Slobodankinom ocu Bebelu Minkovu govori kao o sinu Milunkinog ratnog neprijatelja bugarskog generala. Pošto je u posleratnim godinama došao u Beograd na studije, tvrde kreatori spota, po preporuci oca potražio je krov nad glavom kod Milunke Savić, a onda se rodila ljubav između njega i njene sestre od ujaka Radmile – Višnje. Ma koliko lepo zvučao, ovaj scenario nalik na holivudsku limunadu ipak nije istinit.

– Valjda ja znam ko su moji roditelji bili i ko mi je bio deda. A mene niko nije pozvao da tu priču proveri. Moju mamu Radmilu, koju su zbog crvenih obraza zvali Višnja, podizala je Milunka uz svoju ćerku Milenu i rođake Milku i Zoru. Apsolutno nikada s njima nije živeo sin nekog generala, kao ni moj otac. Laž je da je moj deda bio bugarski general. On je bio učitelj i s vojskom nije imao nikakve veze. Moji roditelji, mama, tada učenica Trgovačke akademije, i tata, student Medicinskog fakulteta poreklom iz imućne porodice iz bugarskog Šumena, upoznali su se na igranci. Nije u redu ni prema njima, ni prema baki da se izmišljaju takve priče. Zar Milunkin život, onakav kakav je zaista bio, nije dovoljno čudesan – priča Slobodanka, a na njenom licu se smenjuju i radost i tuga dok se seća pokojnih roditelja i bake.

Caca, kako je Slobodanku od milošte zvala Milunka, živo pamti nedeljne ručkove kod bake u dvorištu skromne kuće na Voždovcu, miris hrizantema koje je gajila i kako se unuci igraju sa odlikovanjima zasluženim na bojnom polju kao sa igračkom. Bole je i priče da je Milunka živela u nemaštini, zaboravljena od svih. Priča nam i da je živela skromno, ali ne i sirotinjski.

– Milunka nije unovčila borbu za otadžbinu jer je Srbiju volela više od svega. A jedino je za života od otadžbine bila zaboravljena. Pretpostavljam da je razlog to što se u doba Jugoslavije pazilo da ne dođe do nacionalnog veličanja. Poslednje dve godine života provela je u stanu koji joj je dodelio gradonačelnik Branko Pešić. A što se porodice tiče, svi smo uvek bili uz nju. Kada su stigle pozne godine, moj tata je, budući da je radio na hirurgiji, smeštao na lečenje na VMA, a cela familija bi je tokom poseta okružila oko kreveta – seća se Milunkina unuka.

Porodica je uz nju bila ne samo za života već i posle smrti. Upravo je Slobodanka bila uporna u nameri da se kosti njene bake premeste u Aleju velikana.

O svom herojstvu nije mnogo pričala, ali je Slobodanki posebno u pamćenju ostala urezana crtica o ratniku koji je, posle Albanske golgote, stigao na Krf.

– Gledala je kako jedan vojnik umire dok u ruci drži hleb. Često je razmišljala o tome kako nije stigao ni da zagrize parče. Sećam se i koliko je volela Francuze, pričala mi je kako su u ratu pevali srpske pesme i koliko su voleli naš narod. Posle rata su joj stizala pisma od Franšea D’Eperea i admirala Geprata. Šarl de Gol ju je pozvao na inauguraciju za predsednika Francuske i otišla je u teget haljini sa belim tufnama na kojoj su bile zakačena sva odlikovanja – priča naša sagovornica.

Da se o srpskoj Jovanki Orleanki priča istina, jedina su očekivanja koja danas ima njena unuka.

– U stvari, ima još nešto – kada sam ja bila đak, u knjigama o njoj nije stajalo ni slovo, a tako je bilo i kada je moja kćerka išla u školu. Volela bih da u udžbenicima dobije prostor kakav zaslužuje bar sada kada stasava moja unuka – dodaje Slobodanka, stomatolog u penziji.