Mir je rat, rat je mir

„Svet je uplovio u opasnu zonu različitih rizika i pluta ka raspadu sistema. Izlaz iz sadašnje situacije se ne nazire. Jasno se nazire samo krajnja tačka krize – haos. Period do konačnog raspada postojećeg sistema biće težak posebno za obične ljude u nerazvijenim zemljama i regionima, ali ne samo za njih. Neće biti pošteđeno ni stanovništvo najrazvijenijih zemalja. Osnovna karakteristika ovog perioda biće sve intenzivniji sukobi, sve veći rizici i nemiri kojima će sve teže biti pronaći uzroke.”

Ovo je autocitat iz teksta koji sam objavio pre petnaest godina. Teško da bih danas našao bolje reči za ono što se dešava oko nas. Taj uvid proizašao je iz prihvatanja teorijskih stanovišta Imanuela Volerstina koji je još tokom trajanja liberalne euforije zbog pobede u „hladnom” ratu, tvrdio da je reč o Pirovoj pobedi koja označava ulazak u terminalnu fazu svetskog kapitalističkog sistema (SKS). Njegova predviđanja se zasnivaju na analizi političke ekonomije i geokulture. Zainteresovani čitalac će lako naći njegove radove, a ovde je dovoljno reći da je polazna osnova njegove analize tvrdnja da je osnovno obeležje tog sistema, od nastanka u 16. veku, težnja ka neprestanoj i neograničenoj akumulaciji kapitala. Kada se suoči sa ograničenjima koja sputavaju akumulaciju sistem ulazi u krizu. Do sada je SKS uspevao da nađe izlaze, ali su ograničenja sada strukturna.

Da bi bilo jasnije, treba istaći da akumulacija, odnosno visina profita zavisi, na troškovnoj strani, od cena rada, visine poreza i cena resursa. Do skora su troškovi rada snižavani izmeštanjem proizvodnje na (polu)periferiju ili kontrolisanom imigracijom otuda (globalizacijom). Međutim, nezadovoljstvo domaće javnosti, posebno slojeva koji u tome vide uzrok nezaposlenosti i opadanja standarda, ojačao je stranke desnice koje iznutra ugrožavaju liberalni poredak. Istovremeno, sve je manja rezervna armija rada u zonama periferije, posebno od trenutka kada je Kina umesto baze jeftine radne snage postala pretendent za centralnu i hegemonu poziciju u svetskom sistemu.

S druge strane, jačanje pokreta i stranaka koje se zalažu za zdravu životnu sredinu podiže, do pre par decenija gotovo nepostojeća, izdvajanja za ekologiju. Eksternalizacija tih troškova, odnosno prebacivanje na pleća države ne rešava problem jer se ti troškovi prelivaju u poreze koji opterećuju kompanije bilo direktno, ili indirektno snižavajući kupovnu moć poreskih obveznika.  Ukratko, bilo kakvi dalji pokušaji da se u tim oblastima smanje troškovi vode zaoštravanju unutrašnjih tenzija i političkoj nestabilnosti u zemljama centra.

Dakle, prostor za smanjenje troškova ostaje u sferi resursa. Međutim, pošto su oni već pod kontrolom zapadnih kompanija i predstavljaju (periferni) deo KSK tu se ne može ništa posebno uraditi. Izuzetak, međutim, predstavljaju bogatstva koja su pod kontrolom ruskih oligarha odgovornih direktno Moskvi. Ta bogatstva, pre svega nafta i gas, kao i mnoga druga, samo su delimično pod kontrolom KSK. Štaviše, zahvaljujući monopolu nad tim resursima Rusija se uspešno opire potpunom uključenju u sistem i može sebi da dopusti opiranje hegemonu.

Ako iz tog ugla posmatramo aktuelna zbivanja, deluje razumljivije da bi ovladavanje resursima koje trenutno eksploatišu kompanije koje su pod manje-više direktnom kontrolom Moskve, za određeni period doprinele povećanju akumulacije kapitala i stabilizovale funkcionisanje postojećeg sistema. Istovremeno, rat sa Rusijom doprineo bi homogenizaciji javnog mnjenja, a pobeda u tom ratu značajno bi doprinela povoljnim izgledima SAD da, u borbi sa Kinom, očuvaju ugroženu globalnu hegemoniju.

Rusiji je jasno da je jedini način da održi svoju sadašnju relativno nezavisnu poziciju, odnosno da se ne vrati na periferiju svetskog sistema na kojoj se nalazila pre 1918. godine da očuva svoje energetske resurse i kontrolu nad njima.

To je najširi kontekst u kojem se odvija rat između Rusije i Ukrajine koju Zapad svesrdno podržava.

U osnovi Rusija, ako j želi da očuva svoj ekonomski suverenitet, nema drugog izbora nego da vojno zaustavi širenje Zapada i njegove vojne alijanse. Napadom na Ukrajinu, Rusija je pokazala da je spremna da sve stavi na kocku i zato će ovaj rat voditi svim sredstvima bilo do ostvarenja svojih ciljeva ili ako to ne uspe do konačnog sloma. Ukoliko ne ostvari svoje ciljeve Rusija će pokazaće slabost koja joj neće biti oproštena.

Trenutno, osim Ukrajine, izgleda da najviše štete od ovog sukoba ima EU, a posebno Nemačka. To je kratkoročno tačno, ali ukoliko se ostvare strateški ciljevi Zapada, iste te zemlje i njihove ekonomije, dugoročno će biti najveći dobitnici. Taj dugoročni aspekt, koji Bajden često pominje, glavni je motiv da zemlje EU trpe kratkoročnu štetu od sankcija koje uvode Rusiji.

Osnovni cilj sankcija je da ekonomski oslabe Rusiju i time podstaknu unutrašnje nezadovoljstvo koje bi moglo da dovede do nemira i političke nestabilnosti. S druge strane, one bi trebalo da potkopaju stubove na kojima počiva Putinova ekonomska moć. Jer koliko god tajkunima bio drag Putin još su im draže jahte i nagomilano bogatstvo. Videli smo na primeru Srbije da uprkos tome što im je Milošević omogućio astronomski uspon, svi ključni tajkuni, osim Karića, u kritičnom momentu su mu okrenuli leđa. Nakon eventualnog unutrašnjeg sloma, koji će biti sve izvesniji što se rat u Ukrajini bude više produžavao, vojna intervencija, Zapada, nespremnog na nuklearni obračun, više ne bi ni bila potrebna. No upravo je zato Putinu potrebno da što pre okonča rat u Ukrajini i ostvari svoje ciljeve. Ako se zaglavi u Ukrajini, kao svojevremeno SSSR u Avganistanu, mali su izgledi da bi dugoročnije mogao da izdrži pritisak Zapada.

Amerika i Kina za sada mirno posmatraju zbivanja. I jednima i drugima je važno da ona druga sila ne ostvari stratešku prednost i kontrolu nad Rusijom. Zato Kina neće dozvoliti da Rusija padne u ruke Zapada, pa će u potencijalno kritičnom momentu podržati Rusiju. Što taj momenat dođe kasnije dobit će biti veća, a njoj ostaje samo da čeka. Amerika ima mnogo teži zadatak jer mora aktivno da radi kako bi zajedno sa saveznicima slomila Rusiju, a pri tom to mora da uradi pažljivo, da nakon  potencijalnog sloma veći deo plena ne padne u ruke Kini. Njen prevashodni cilj nisu, kao za EU, resursi koliko prednost koju bi u tom slučaju stekla nad Kinom. Ključni problem za SAD trenutno je kako da održi stabilnost i koheziju saveznika – najpre Ukrajine, a potom i EU.

Tako bi, u grubim crtama, mogao da se opiše razvoj i mogući ishodi sukoba koji je tek počeo. Retorika, propaganda, buđenje istorijskih resentimana itd. nisu ništa drugo nego sredstva mobilizacije i jačanja duha i kontrole javnog mnjenja. U svakom slučaju, na osnovu njih teško je objasniti uzroke ovog sukoba. Naprotiv, više služe da zamagle izvore i tokove ovog „Trećeg svetskog rata”.

Zato izveštaji sa terena i tumačenja ovog sukoba nužno imaju karakter propagande i specijalnog rata. Zato se zabranjuju mediji, a najviši zvaničnici se jedni drugima obraćaju kao vođe zavađenih kriminalnih klanova.

Da stvar bude gora, nikome se ne dozvoljava da ostane neutralan. Čak je i Švajcarska morala da prekrši svoja načela. Analitičari i mediji umesto hladnih analiza, zauzimaju stranu i time potpiruju ovaj sukob. Umesto očuvanja opštih civilizacijskih vrednosti kao što su mir i ljudsko blagostanje, svi se ponašaju na način koji opisao Orvel u distopiji „1984”. Za one koji podržavaju rusku stranu, rat je postao (način da se postigne) mir, a za one koji podržavaju Zapad, mir je (samo uvod u) rat.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu