Zaboravljene junakinje

Subotica – Za predane istraživače naša turbulentna istorija 20. veka i dalje otkriva neke svoje nepoznate detalje, osvetljavajući ih iz novog ugla. „Antifašistkinje Subotice, skojevke, partizanke i afežeovke” dr Margarete Bašaragin, upravo je studija koja na jednom mestu sakuplja deo ovdašnje istorije koji je u poslednje vreme manje predmet interesovanja istraživača.

‒ Tokom 2020. godine realizovala sam projekat „Znamenite Jevrejke Subotice” i pokazalo se da su mnoge bile antifašistkinje, herojine, skojevke. Tokom istraživanja videla sam i da u arhivu postoje mnogobrojni rasuti podaci o njihovom mirovnom antifašističkom delovanju, borbi za ženska prava, pre svega pravo glasa. Istovremeno sam saznala da i u svom porodičnom stablu imam antifašistikinje. Znala sam da je moja prabaka Marija Marks, rođena Hornung, bila zatvarana u Jasenovacu i mitrovičkom zatvoru tokom Drugog svetskog rata, ali nisam znala da je imala partizansku spomenicu i bila u Antifašističkom frontu žena sve dok nisam naišla na jednu njenu zabeleženu izjavu. Bila je Nemica ali i antifašistkinja, a njen suprug je bio partizan koji je poginuo u borbama na Fruškoj gori u Drugom svetskom ratu ‒ objašnjava dr Bašaragin svoje lične motive za rad na ovoj studiji.

U knjizi je obradila likove 12 žena: Lili Bek Krmpotić, Magda Bošan Simin, Klara Buljovčić Lendvai, Ruža Čizmek Dudašev, Eta Hedrih Kizur, Anka Kmezić Dubajić, Draginja Lendvai, Sofija Malušev Spahić, Bosiljka Bosa Milićević, Ida Sabo, Edita Špicer Hajzler i Laula Lola Vol, koju je opisala kao centralnu ličnost radničkog pokreta u Subotici i koja je obešena sa svojim saborcima 18. novembra 1941. godine. Deset od ovih žena na demonstracijama u Beogradu 1941. godine, teško je ranjena i Bosa Milićević koja je ubrzo umrla, preživelo je Drugi svetski rat. Mnoge od njih su teško mučene u Žutoj kući, a u predratnom i ratnom periodu izvršavale su zadatke koje im je poveravao partizanski i komunistički pokret. Kod njih je antifašističko delovanje često povezano i sa borbom za prava žena i njihovo ravnopravno učešće u društvu.

„Zanimljivo je da postoji međugeneracijsko povezivanje među ženama koje su delovale za ženska prava pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata. Zatim, u međuratnom periodu intelektualke i građanke sa jedne i radnice sa druge strane sarađivale su u toj zajedničkoj borbi za postizanje prava i borbi protiv fašizma. Posle 80 godina od svih tih zbivanja postoji potreba da se ponovo vrednuje njihovo delovanje, posebno sada kada se prema fašizmu postavljamo, pitajući se da li se ta pojava uopšte dogodila. A ona je sve vreme prisutna, samo je potrebno senzibilisati se na to da je uočimo u našem svakodnevnom životu”, kaže dr Bašaragin. Knjiga je izašla u okviru projekta organizacije „Ženske studije i istraživanja”, koji je trajao šest meseci, te autorka navodi da je zbog toga imala vremena da obradi samo 12 biografija. Životne priče heroina stavila je u širi kontekst pojave prvih ženskih organizacija, na tlu nekadašnje Jugoslavije, Srbije i posebno Subotice, te njihove borbe za ostvarivanje ženskih prava.

„Namera mi je bila dvojaka – da na primeru Subotičanki pokažem kako su feminističko i mirovno delovanje žena bili međusobno povezani, ali i da od zaborava otrgnem zaslužne antifašistkinje Subotice. Zbog požrtvovanosti, srčanosti, nesebičnosti i miroljubivosti antifašistkinja Subotice, pozvane smo sve na odgovornost da znanje o njima trajno zabeležimo. Istrajnost u zahtevima za ravnopravnost svih, bez obzira na rod, pol, veru, jezik, naciju ‒ poruka je koju su nam ostavile”, navodi autorka u svom delu.

Promociji knjige prisustvovali su i istoričar Uglješa Belić, Duško Radosavljević, politikolog i predsednik Saveza antifašista Vojvodine, Nela Tonković, istoričarka umetnosti, i Dejan Mrkić, arhivista. „Mi se danas stidimo najsvetlijeg perioda naše istorije, kada se nismo pomirili sa najgorim zlom u istoriji čovečanstva”, rekao je dr Radosavljević, koji je zajedno sa dr Belić istakao strogu faktografsku zasnovanost knjige i njen doprinos kulturi sećanja. Tokom razgovora o njoj često se pojavljivalo pitanje da li bi danas u nama bilo toliko hrabrosti koliko su imale ove žene, neke od njih i kao gotovo devojčice, da se otvoreno i rizikujući život suprotstave neprijatelju. „Naše vreme nije vreme takvih zahteva već svakodnevnih malih bitaka koje vodimo za dostojanstvo čoveka”, rekla je Tonković.

Bašaragin i u zaključku dela konstatuje da se ni danas ne zna tačan broj Subotičanki, niti njihova imena, koje su okupatori pogubili, proterali, koje su stradale u logorima u Nemačkoj i Mađarskoj. Takođe se pokazalo da nedostaje deo građe, a ona koja postoji, rasuta je po arhivima, postoji i bogata memoarska građa i da su to izvori koji traže ponovno vrednovanje kako bi se sačuvala i narednim generacijama predala istorija o ženskom i antifašističkom pokretu.