Sloboda je pala na ispitu

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti (1961) danas je najpoznatija svetska književnica poreklom iz Srbije. Završila je studije književnosti na Univerzitetu u Beogradu početkom osamdesetih, u doba socijalizma na izdisaju. Od 1986. godine živi u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde radi kao redovna profesorka engleske književnosti i kreativnog pisanja na uglednim univerzitetima. Njena studija Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte (1988) obavezna je lektira na brojnim univerzitetima u svetu. Za njenu zbirku pesama Solunski anđeo (2011) recenziju je pisao nobelovac Dž. M. Kuci. Vesna Goldsvorti napisala je knjigu memoarske proze Černobiljske jagode (2005), serijalizovane u Tajmsu i na Bi-Bi-Siju, i romane Gorski (2015), Gospodin Ka (2018) i Gvozdena zavesa. Ljubavna priča (2022). Književna dela objavljuje pri najvećim svetskim korporacijama poput Penguin Random House. Jedini je pisac poreklom iz Srbije koji je primljen u Kraljevsko književno društvo (2021), a svoje članstvo potpisala je Bajronovim perom. Njen novi roman Gvozdena zavesa (prevod Nataša Tučev) imao je premijeru u Srbiji, a odmah potom je objavljen u Velikoj Britaniji, gde je dobio pozitivne recenzije u prestižnim listovima. Neposredno po objavljivanju proglašen je za knjigu godine londonskog Tajmsa. Vesna Goldsvorti piše na engleskom; njen ekskluzivni izdavač za Srbiju je Geopoetika.

„Gvozdena zavesa” je vaš treći roman u kome ste se, uz elemente zavodljivog humora, pozabavili ljubavnim odnosom Milene, ćerke visokog državnog funkcionera iz neimenovane istočne zemlje, i Džejsona, siromašnog pesnika, studenta doktorskih studija, iz Engleske. Šta vas je podstaklo da se opredelite za ljubavnu priču, koja je pod pritiskom istočnog i zapadnog bloka, odnosno iz vremena Mihaila Gorbačova i Margaret Tačer?

Ljubavna priča odabrana je kao podnaslov romana s velikom dozom ironije. To je ljubavna priča za one koji misle, po Aragonovim stihovima iz 1944, da nema srećne ljubavi. Ljubav procveta na trenutak, a brzo postaje sinonim za oprez, razočaranje, izdaju. Ovo je roman o dva sveta čije ideološke matrice nepomirljivo isključuju jedna drugu, kazivan iz intimne perspektive dvoje ljudi koji ovaploćuju ta dva sveta. Oduvek sam volela upravo tu vrstu romana, gde se političko i lično prepliću, bilo da se radi o „istočnim pričama”, kao što su Doktor Živago ili Nepodnošljiva lakoća postojanja, ili o „zapadnim”, kao što je Prohujalo s vihorom. Želela sam da napišem roman inspirisan trenutkom mog dolaska u London sredinom osamdesetih, ali da to ne bude autobiografsko štivo. Svega se sećam kao da se desilo juče, kao što se sećamo prelomnih momenata u životu. Pritom, smatram da je to vrlo važan trenutak. Zapad je kraj osamdesetih preuranjeno shvatio kao kraj istorije i momenat sopstvenog trijumfa.

Prvi deo romana prati Milenu na Istoku, u strogo kontrolisanom socijalističkom carstvu njene moćne porodice, a drugi deo u Londonu, gde je pobegla kod budućeg muža, pesnika Džejsona, kako bi iskusila slobodu. Sloboda za nju znači oslobođenje osećanja, što je i pretpostavka života u istini. Da li su na tom ispitu pali i Istok i Zapad i Džejson i Milena?

Džejson je nastavio da bude ono što je oduvek bio, oportunista i šarmer, samo je Mileni trebalo vremena da to shvati. On ne raste kao junak već se postepeno razotkriva. Crta koja ga iskupljuje je vrhunski talenat za poeziju: nije mi bila namera da stvaram karikature. Milena se menja. U početku je sigurna u sebe, superiorna, cinična, ubeđena da sve zna, a hrabrost koju na kraju stiče je hrabrost ranjenih, izdanih. Ispit najočiglednije pada sam koncept slobode – kolektivne slobode kao ideala na Istoku, lične slobode kao ideala na Zapadu – slobode nema nigde.

Važna tema „između Istoka i Zapada” u ovom romanu jeste osveta (zbog zapadnjakovog neverstva). U prestižnim britanskim listovima, poput „Gardijana”, kritičari su Milenu uporedili s Medejom, ali bez tragičkog patosa. Medeja i Milena imaju srodnosti u tome što su nesavitljive kao čelik, ali sve druge osobine su im različite, kao na primer ta da Milena, za razliku od Medeje, nema demonski poriv. Ili ga pak ima?

Moja početna inspiracija jeste Euripidova Medeja, možda najpoznatija varvarska princeza. Zanimao me je kontrast varvarstva i civilizacije, njihovo značenje: varvarin kao neko ko ne govori grčki jezik. Zanimala me je takođe ideja sudbine i slobodne volje. Sada ću preterati da bih objasnila stvar, ali individualna slobodna volja ključ je zapadnih ideja. Sami ste kovači svoje sreće: od američkog ustava i prava na sreću do tzv. self-help knjiga koje vas ubeđuju da je dovoljno da nešto žarko želite da bi se ostvarilo. U grčkim tragedijama stvar stoji drugačije: vi ispunjavate nešto što vam je unapred pisano, ma koliko se trudili da izbegnete sudbinu. Rano sam shvatila da ne želim da pišem o čedomorstvu, pa je kraj romana sasvim drugačiji od Medeje. Milena nema demonski poriv kao takav, ali kada pročitate kraj romana, onda shvatate da je i to kompleksnije nego što se čini.

Velika tema „Gvozdene zavese” je i nemogućnost praštanja. Da li je glavna junakinja tek žrtva tradicionalnog društva u ljušturi socijalizma, nesklonog praštanju ili je njeno nepraštanje mužu posledica skrivenog, dubljeg, etičkog razloga?

To je fantastično, ali i vrlo teško pitanje. Milenin hibris je hibris ponosa. Ona je povređena prvo neverstvom, a odmah zatim, mnogo više, izdajom. I to, što je nekako još gore, malom, površnom, oportunističkom izdajom, koju Džejson možda i ne shvata i ne primećuje kao takvu. Ako bi neverstvo i mogla da oprosti, izdaju ne može, zato što u svetu iz koga Milena dolazi izdaja predstavlja stvar života i smrti. Tu je vaš dublji, etički, razlog, u smislu da se njen muž u trenutku pokazuje kao čovek bez karaktera. Međutim, tačno je i to da njoj ponos ne dozvoljava da sebi da vremena da prašta. Džejson tu nema šanse da se pokaje, niti čitalac ima šanse da vidi da li bi se on pokajao.

U studiji „Izmišljanje Ruritanije”, mnogo uticajnijoj na engleskom govornom području nego u južnoslovenskim zemljama, istražujete način na koji je jedna od najmoćnijih svetskih nacija iskorišćavala resurse Balkana kako bi snabdela svoju književnu i zabavnu industriju. Tvrdite, dakle, da proces književne kolonizacije ima ozbiljne posledice kao i ekonomska i politička kolonizacija. Na koji se način danas odvijaju procesi kulturne kolonizacije Balkana?

Ekonomska i politička kolonizacija uvek su mnogo očiglednije, pa je moj argument pokušaj da se privuče pažnja na neke potmulije, teže uočljive, posledice imperijalističkog umnog sklopa. Svi ti romani i filmovi u kojima se Balkan oslikava kao tek polucivilizovan deo Evrope, a pročitala sam i odgledala na stotine, deluju zabavno sve do onog trenutka kada vidite kako se preslikavaju u donošenje odluka o tome ko se i kada prima za zajedničku trpezu, a kome se šalju čuvari i dadilje da ih dovedu u red. Da se razumemo, tu ima odličnih romana, ali ima i mnogo tona đubreta. Nisam ja nikakav književni policajac i cenzor koji bi da zabranjuje slobodu izražavanja – i sama sam pisac koji ne podnosi cenzuru. Reč je u Ruritaniji o potrebi za jednim mnogo svesnijim čitanjem. Ako junak Grejema Grina pogleda iz voza u Subotici i vidi blatnjave kolibe, a ne Rajhlovu palatu, nijedan čitalac to ne sme da uzima zdravo za gotovo.

U „Izmišljanju Ruritanije” pozabavili ste se, između ostalih britanskih autora, i Lorensom Darelom. Da li biste, da je to moguće, popili kafu s tim „mrziteljem Jugoslavije” i šta biste mu danas rekli?

Lorens Darel je bio dobar pisac, ali pogrešan čovek na pogrešnom mestu. Mrzeo je komunizam, mrzeo je kontinentalnu klimu, nije voleo kancelarijski posao, sanjao je o tome da sedi negde pored mora i piše (svi bismo rado, zar ne). Bio je u Beogradu neposredno posle Titovog raskida sa Staljinom i pisac s više sluha za politiku našao bi tu prvorazredni materijal, a umesto toga Darel piše prozu koja je trebalo da ostane u fioci radnog stola. On objavljuje prvu knjigu Aleksandrijskog kvarteta i Bele orlove nad Srbijom iste godine, a te dve stvari su kao nebo i zemlja. Navikla sam na „mrzitelje Jugoslavije”, ne bi mi bio ni prvi ni poslednji. Da li je Jugoslavija u celini bila dobra ili loša ideja – to je odlično pitanje – ali ne bih se zamarala da to objašnjavam Darelu. Kada bi mi se pružila prilika da s njim popijem kafu, postavila bih mu na stotine pitanja o sećanjima na Beograd s nadom da ću čuti nešto zanimljivije od onoga što je ostavio u knjigama. Imao je ljubavnicu u Beogradu, imao je sagovornike: o tome ne znamo gotovo ništa.

Neretko govorite o isprepletanim putevima s Milošem Crnjanskim, koji se, pre svega, tiču lokacija u Londonu: dugo godina radili ste pored kućice u Kingstonu koju je za besplatno stanovanje ledi Pedžet ustupila Crnjanskom; Crnjanski je radio fizičke poslove u knjižari „Hačards” na Pikadiliju, čiji je izlog bio ispunjen vašim knjigama. Kada biste imali priliku da razgovarate s piscem „Romana o Londonu”, da li biste to učinili?

Naši tragovi u Britaniji prepliću se zaista u ponekad neverovatnoj meri, pa bih imala štošta da ga pitam. Njegov rad je na mene imao formativnu ulogu. Međutim, to ne bi bio razgovor bez svojih opasnosti. Recimo kada on kaže negde da se pribojava povratka u Beograd jer će morati da vidi sve one lepe žene koje je nekada znao „a sada babe”: odmah bih mu rekla da ni on nije više neka „slika molovana”. Volela bih da me neko ispravi, ali nemam osećaj da je Crnjanski imao prava, intelektualna, prijateljstva sa ženama. Sve su to donžuanska osvajanja ili „muze” koje ne govore mnogo, iako je deo izuzetne generacije (Anica Savić Rebac starija je godinu dana od Crnjanskog, Ksenija Atanasijević godinu mlađa). Takve su i žene u njegovim romanima: ta divna otmena Nađa Rjepnin, ona je ipak kao neko lepo dete čak i kad podnosi ogromne žrtve, Eho Rjepninovom Narcisu. Nema razgovora s Nikolajem u kome joj Crnjanski daje neku zaista zanimljivu ideju. Ne mogu u tom smislu da zamislim svoj „razgovor” sa Crnjanskim. Mogu lako da zamislim kako mu postavljam pitanja i kako slušam njegove odgovore, a da li bi on mene nešto zanimljivo pitao?

Kakav je život u Londonu nakon bregzita i dve godine pandemije?

London je zemlja za sebe, uvek je bio. Rođeni Britanci su u manjini, to bregzit nije promenio. Ima mnogo manje radne snage iz Istočne Evrope – ljudi su otišli na početku pandemije i još se nisu vratili, a da li će – ne znamo. To je stvorilo ogroman pritisak na sektore u kojima su ti ljudi radili (od domova starih do građevinarstva). Restorani često moraju da skrate smene jer nemaju dovoljno radne snage. Volim London, a London me i nervira: odi et amo.

Mnogi mislioci danas zabrinuti su zbog moguće radikalne promene sveta i društvenog poretka. Da li ste i vi među njima?

Ta radikalna promena počela je da se dešava još 1989, kada je poremećena hladnoratovska ravnoteža snaga. Sada se samo ubrzava. Rat u Ukrajini, kako god da se završi, oslabiće i marginalizovati Evropu, a tu mislim na celu Evropu geografski, a ne samo na evropsku zajednicu (kako je to sad uobičajena metonimija). Ovde pišu da će iz svega najveću korist izvući Kina, ali šta ja znam. Ja sam profesor književnosti i pisac, a mislilac tek u onom dekartovskom smislu, jer ne mogu da ne mislim, a ne jer volim javno da razmišljam, posebno o stvarima u koje nemam dovoljan uvid.