Tamo gde je Vlaja otputovao...

Somewhere over the rainbow, way up high,

There's a land that I heard of once in a lullaby.
Somewhere over the rainbow skies are blue

And the dreams that you dare to dream really do come true.Poslednjeg dana oktobra 2010, trenutak pošto je Vejn Šorter završio beogradsko zen-magijanje na putu ka beskonačnosti ostavljajući dve trećine Sava centra zbunjenim, jedno lice u redu iza mene blistalo je od sreće. „Vojo, ovo je bilo sjajno/fantastično/veličanstveno/čudesno...!“ Voleo bih da mogu da se setim šta je tačno tada izgovorio Milan Vlajčić.

„Okupacijsko dete iz porodice propale buržoaske klase“, kako je opisao sebe u monografiji Beogradski džez festival 1971–2020, inicijaciju u svet džeza doživeo je kada ga je majka sa desetak godina odvela u bioskop da vidi Serenadu u dolini sunca. „Uz divne planinske predele nekog modnog skijališta i klizanje Sonje Heni, potpuno me je ošamutila muzika jednog velikog zabavnog orkestra (Glena Milera), mnogo sjajnih muzičara uz povremeno ustajanje duvačke sekcije, koji su naglas izgovarali 'Čatanuga Ču-Ču'.“

Da džez može slušati i kod kuće otkrio mu je komšija Zoran Jovanović, kasnije neprikosnoveni gitarista Džez orkestra RTB: „Tamo gde je Radio Beograd, malo pomeri skalu gore, i tamo gde piše Bukurešt, između osam i devet sati uveče čućeš Bilija Strejhorna, ulazak voza u stanicu...“. Čekao bi Vlaja da se porodica izređa na predratnoj Minervi Blaupunkt („jedinom izvoru informacije i razonode“), pre nego što će poći na svoje putovanje. „Tejk d ej-trejn, kid!“, Glas Amerike i na njemu glas Vilisa Konovera koji je svetu predstavljao majstore džeza – Djuka, Sačma, Kentona, Mejnarda Fergusona, Elu. „Stavio bih uvo uz samu membranu, upijao zvuke, beležio imena... U porodici sam već imao oznaku crne ovce.“

A već sa petnaest godina slušao je džez i uživo. Po završetku predavanja o srpskoj deseteračkoj poeziji na Kolarcu, na koje je gimnazijske prvake povela nastavnica književnosti u poznu jesen 1954, iz velike sale „odjekivala je sjajna muzika živog i neobičnog ritma“. Vlaja se „izmakao i neprimećeno ušao na balkon“. Na sceni je bio orkestar Radio Ljubljane, sa legendarnim Bojanom Adamičom i „duvačkom sekcijom koja je povremeno ustajala“, a na programu najveće himne džeza. „Koncert je trajao u nedogled, ovacije, bisevi. Kad sam posle ponoći sav ošamućen stigao kući, moji roditelji su već bili spremni da pozovu policiju.“

Pred veliku maturu će se na pauzi „umuvati“ i na koncert Luja Armstronga u Domu sindikata, tek da ima razlog više da se kasnije u jednom komentaru za Politiku seti kako je veliki Sač prethodno „zaglavio na Komisiji za odobravanje muzičkih sadržaja (drugim rečima – cenzuri), koja je ocenila da njegov hrapav i neškolovan glas može da loše vaspitno utiče na našu omladinu.“ Dan kasnije, u redakciju našeg lista je „ljut kao ris“ uleteo „moćni profesor Muzičke akademije Mihajlo Vukdragović“, da ga pita otkud mu takav podatak. „Kada sam mu rekao da u arhivi Radija (svaka čast, sve su čuvali) postoji zapisnik sa imenom predsednika MV, izleteo je iz sobe.“ Vlaja nije imao milosti kada je trebalo braniti džez.

Amater iz petnaestog reda

I mada je odrastao na svingu, već u njegovom prvom izveštaju sa Njuport-Beograd džez festivala 1973. diskretno prepoznajemo sklonost ka modernom u žanru. Štedeo je emocije za mejnstrim favorite Oskara Pitersona i Saru Von, da bi sa punom strašću opisao finalni nastup Rahsana Rolanda Kerka. „Jedan od najbizarnijih i najčudesnijih umetnika savemenog džeza […] svoje izuzetne, zastrašujuće sposobnosti Kerk je prikazao i beogradskoj publici, svirajući na svim mogućim vrstama saksofona, klarinetu, flauti, nosnoj flauti, streču i manzeli, ne računajući rogove od kosti, timpane, policijske pištaljke i dečje turbine! Iza privida ekscentrika publika je mogla da oseti vulkanski temperament koji se bori za izraz, koji se dionizijski raspinje dotičući i granice čovekovih fizičkih sposobnosti“.

U pisanju su ga ohrabrivali Bubiša Simić i Mića Marković. „Pitali bi me – 'Jesi li ti to studirao?' A ja kažem 'Ma ja sam samo jedan amater iz petnaestog reda'. I njima se to dopalo.“ Ali, taj amater umeo je da prepozna i da neopterećen muzikološkim akademizmom filigranski opiše najbolje u notama koje je čuo.

Bil Evans (1976): „Ovaj odista veliki muzičar nema u svom načinu sviranja ničeg napadnog, ničeg žrtvovanog spoljnom efektu. Lirizam istinskog pesnika ovde je stopljen sa škrtošću izražajnih sredstava, premda se Evans ne boji da otkrije šta je na planu građenja muzičkih struktura naučio od Baha. Povremeno temu obogaćuje neobičnim harmonijama koje podsećaju na Ravelove ili Debisijeve, ali kod njega nema bojazni od podleganja uticajima“. Gil Evans (1976): „Kako veliki orkestar može zvučati moderno i u dosluhu sa savremenim istraživanjima muzičkog izraza […] Za Evansa je ne slučajno rečeno da je opsednut zvukom: njegovi aranžmani sa bogatom ritmičkom osnovom deluju ponekad kao gusta muzička tapiserija, izvanredno maštovito upletena. Evans je majstor orkestracije, pri čemu imate utisak da nijednog trenutka dva instrumenta ne deluju unisono, već se uvek kreću stazama kontrapunkta.“ Dekster Gordon (1978): „Još uvek poseduje feniksovsku moć samoobnavljanja. U drugoj polovini šeste decenije, on je otelotvorenje mladalačke energije i neobuzdane mašte, muzičar čiji se izraz paradoksalno menja u rasponu od robusne snage do lirske prozračnosti i harmonske istančanosti.“

Intenzitetu njegovih pohvala dodatno su doprinosile britke zamerke koje je upućivao čak i autoritetima, zauzimajući stav neopterećen sudom čitalaca ili egom muzičara. Tako je svita Duška Gojkovića „delovala nešto preglomazno, sa simfonijskim deonicama koje su zvučale prilično stereotipno i dekorativno“, a Li Konic „čini se da trenutno svira više srcem nego snagom daha i prstiju“. Grupa Friends from Harlem „donela je sat ugodne zabave, ali osetilo se da je posredi industrijska proizvodnja muzike, po doslovnim receptima starim barem tri decenije“, dok je kod Džordža Djuka „izuzimajući nekoliko razgovetnijih solo deonica, sve ostalo bilo na nivou dobre 'disko' zabave.“

Dosledno posvećuje pažnju i neameričkim džezerima, za razliku od drugih kolega koji ih retko i najčešće površno pominju. Godine 1973. jedini je primetio slavnog pijanistu Adama Makoviča u pratnji poljskog vokalnog sastava Novi Singers, u programu nenajavljenog. I nastavlja… Finski kvintet Heikija Sarmanta (1975) svira „harmonski pitak i komunikativan džez sa raspevanim, baladesknim deonicama“. Poljak Zbignjev Namislovski (1976) „nadmoćno razara standardne oblike improvizovanja, unoseći harmonijska osveženja i paroksističku impulsivnost“. Nastup nemačkog Günter Lenz Springtime (1977) za Vlajčića je „jedan od vrhunaca festivala. […] Kao da se u njihovim harmonski smelim i maštovitim aranžmanima i sjajnim improvizacijama krije savladano iskustvo modernih istraživača harmonije i kontrapunkta“. Protestuje što organizatori nisu dopustili bis austrijskom sastavu The Neighbours (1978) „premda su nakon (Dekstera) Gordona pružili najviše“. Veseli se što „virtuozi i strasnici“ iz francuskog Gitan Trio (1986) „ne sviraju Đangove aranžmane, već slede duh njegove gitare […] uz mnogo muzičkog humora i istančane nostalgije“.

Vlajčić je u svojim tekstovima redovno vodio i bitku za bolji status džeza, kao i Festivala, u srpskom kulturnom prostoru. Čuvši „niz antologijskih izvođenja“ na manifestaciji 1975. upućuje „puno priznanje“ Domu omladine za organizaciju događaja koji bi „u okviru ovogodišnjeg Bemusa nesumnjivo pripao izuzetnijem delu“. Potom proziva programe radio stanica koji mada „krcati muzikom, ovu vrstu muzike propuštaju kao da je lek, mereći je kašičicama“. A 1977. utvrđuje kako je „jedino u nas džez još uvek pastorče, nerado viđeno i preterano kroćeno“. Bez uvijanja piše kako „stav prema džezu uvek održava stepen savremene muzičke kulture, a da sa njom nešto suštinski nije u redu pokazao je i nedavni Bemus“, nazivajući festival klasike „usko sektaški smišljenom priredbom“, spram „zrele koncepcije“ Beogradskog džez festivala. Mesec dana pred izdanje iz 1979. polemiše o finansijskim problemima: „Dok mnoge evropske prestonice mogu da Beogradu pozavide na onome što je obuhvatio, nekima je ovaj festival teret […] Bojimo se gašenja u tišini, a neka nas stvarnost demantuje.“

Kulminaciju Vlajinih džez polemika predstavlja pravi „mali rat“ sa koleginicom iz redakcije Branislavom Džunov u septembru 1978. godine. Džunov je, naime, pisala kako „program ne obećava mnogo“, „nije sasvim jasno zašto je za tako nešto potrebno organizovati međunarodni džez festival“, i kako bi bolje bilo da „postane sastavni deo Bemusa“. Vlaja na ovo lobiranje odgovara već tri dana kasnije, verovatno iz iste sobe! „U javnost je eto prodrla ocena da ovaj festival ’ne obećava mnogo’, što je daleko od istine“, dalje redom objašnjavajući čitalaštvu da su to „prva imena savremenog džeza, stvaraoci o čijoj se umetnosti piše sa divljenjem [...] Ljubitelji pozorišne umetnosti su mogli da preskoče bar polovinu ovogodišnjeg Bitefa, a da ne izgube ništa, dok ljubitelji džeza ne smeju da propuste ni delić programa. Činjenice su tvrdoglave, zar ne?“ Na kraju, vrlo hrabro za ono vreme, komentariše i predlog o pripajanju Bemusu: „O tome vredi razmišljati tek kad organizator Bemusa, Jugokoncert, pokaže da ume da organizuje i jedan koncert džez muzike.“

Bob Dilan u fascikli

U intervjuu koji smo za „Kulturni dodatak“ vodili 2014, kada je postao prvi laureat Fondacije „Tanja Petrović“ za izuzetan doprinos afirmaciji kulture i umetnosti, setio se da je pelcer rokenrola primio kada je posetio brata u Londonu 1969, postavši veliki fan grupa Led Zeppelin, Grateful Dead i Pink Floyd. Ta otvorenost obogatila je njegove džez eseje. U pevanju Bi Bi Kinga čuo je „mešanje lirskih kadenci i snažnu egzaltiranost ljudske patnje, smisao za parodiju i patos jednostavnih osećanja.“ U prikazu iz 1975. žali što nema „plodnog dodira sa novim istraživanjima u oblasti primene električnih i elektronskih instrumenata, opojne sinteze džeza i roka.“

A onda se namestila 1986, treće gostovanje Majlsa Dejvisa. U jednom od najiscrpnijih pojedinačnih izveštaja prkosno se zarugao „džez pravovernicima“ među kolegama koji nisu imali sluha za još jedan stilski zaokret trubača: „Na scenu je Majls kročio kao čarobnjak iz Oza ili princ iz drevne persijske bajke. Njegova truba se začula još iz pozadine scene i, bez ikakvih priča, najava i prekida, svirka je trajala puna dva časa, uz frenetične aplauze krcatog gledališta. Ovaj večiti mladić sa trubom i pobunjenik savremenog džeza pokazao je da ne posustaje u ’potrazi za svojom zvezdom’. Bila je to muzika osamdesetih: uz grmljavinu fanki zvuka i poliritmičnosti nasleđene iz raznih tradicija ovog ‘globalnog sela’, orkestracija je sintetizovala apokaliptičnu atmosferu modernog velegrada, modalne sekvence Majlsove muzike sa početka šezdesetih, astralnu arhitektoniku koju su stvarali sintesajzeri i programiranje sekvence sa muzičkog kompjutera.“

O rokenrolu i dva lična sećanja. Na prvi novinarski zadatak za list u kome sam o lepom u umetnosti – i džezu i filmu – učio iz njegovih tekstova nije me poslao da pišem o džezu, već da intervjuišem Momčila Bajagića kada je one jezive 1993. objavio Muziku na struju. (Na nekom radiju su baš danas pustili „Jedino to se zove ljubav“...) A kada sam u ovu kolumnu 2010. prošvercovao Boba Dilana, Vlaja se prvi javio da se poveri: „Isekao sam tekst i stavio ga u fasciklu Bob Dilan.“ Dobro ste pročitali, ne „folder“ i ne „kopi-pejst“, nego „fasciklu“ i „makaze“.

Ostao je zaljubljenik radija. Tamo gde je nekad bio džezerski i boemski Šumatovac mnogo puta bismo se sretali, počinjući razgovor sa „a ona ploča koju si pustio...“. Želeo je da bude u toku sa svime novim što se dešava. Posle bi kao tinejdžer jurio na nedeljnu berzu da nađe neki novi biser za kolekciju, za slušanje sa njegovom Duškom. Ili ih je tražio na belosvetskim filmskim hodočašćima. Tvrdio je da je u muzici svaštar, ipak nije skrivao posebnu ljubav prema poetici kuće ECM. „To je događaj veka. Umesto objašnjavanja kakvu je to novu struju stvorio, kada sam Manfreda Ajhera sreo 1979. godine samo mi je rekao – 'moje ploče sve govore'. […] Kit Džeret (još jedan koji povremeno ustaje, V.P.), sa Gerijem Pikokom i Džekom Didžonetom. To je trio snova. Koji su to inteligentni muzičari i kakve su to arhitektonske zvučne građevine!“

Tamo gde je Vlaja otputovao, džezeri sviraju beskonačni džem-sešn. Povremeno ustajući, kao što je red.