Ovde su vatrometi zabranjeni

Kada sam stigla u Grac moji domaćini odmah su me upozorili da za Novu godinu nema vatrometa, jer su oni u ovom gradu zabranjeni. I zaista, za novogodišnji doček privatnih vatrometa gotovo da nije bilo, a bilo je i začuđujuće malo petardi. Nisam sigurna da li postoji zvanična zabrana ali znam da je Grac najzagađeniji grad u Štajerskoj i da se pirotehnička sredstva iz tih razloga izbegavaju.

Strategija Gračana da ulice prilagode biciklistima, koja je počela da se ostvaruje još osamdesetih godina prošlog veka, pokazala se vizionarskom. Kada dođete u Grac, prvo što vam upadne u oči, jeste reka biciklista. Oni se iz raznih pravaca ulivaju u gradske saobraćajnice kao pritoke preplavljujući puteve.

To nisu spori biciklisti kojih u mom rodnom Somboru ima na pretek i koji umešno balansiraju između centrifugalne i gravitacione sile uspevajući da sporo voze, taman toliko sporo da ipak ne padnu sa bicikla. Ne, u Gracu naprosto lete, fijuču, zuje. A ukoliko niste dovoljno pažljivi neće štedeti psovke da vas besno opomenu.

Biciklista ima posvuda – kao i biciklističkih staza. Nisam videla grad koji je tako dobro i temeljno integrisao biciklistički saobraćaj u sve svoje delove, kao Grac. Čak petina puteva u Gracu su biciklistički. Ova mreža prostire se zrakasto kroz grad i duga je 123 kilometra. To vam omogućava da biciklom za kratko vreme stignete sa jednog kraja grada na drugi.

Tokom tri godine boravka u Gracu ova ljubav prema biciklizmu me je očarala.

Istina, ako iko u Austriji ima neki biciklistički pedigre, onda je to Grac. Nema te osobe u gradu, a ni u celoj Štajerskoj, koja nije već čula za Petera Johana Puha (1842-1914). Veliki broj bicikla po ulicama i dvorištima Graca su njegovi. On je u celom svetu bio je poznat po proizvodnji bicikla. U Gracu je daleke 1890. godine osnovao fabriku za proizvodnju bicikla, a kasnije i motocikla. Njegovi motori su dominirali na drumovima, a pre Drugog svetskog rata od 37.000 motora u Austriji, čak 32.000 bilo proizvedeno u Puhovoj fabrici.

Puhovi motori su ugrađivani i u cepeline koji su još 1909. godine krstarili nebom iznad Beča i Graca.

Danas svaki drugi stanovnik Graca poseduje bicikl a u gradu postoji čak  21 „ciklo-servis”. U jednom, u mom  susedstvu, prodavali su bicikle od bambusa. Austrija je vrlo pedantna zemlja, a istorijsko nasleđe Austro-ugarske monarhije potvrđuje i njihovu sklonost za vođenjem statistika i dokumentovanjem svega što vam može pasti na pamet. Tako su gradske službe grada, a u čijoj je nadležnosti biciklistički saobraćaj, izračunale da investicija od jednog evra u biciklističke staze, donosi između tri i pet evra profita.

U Gracu je za tri godine, od 2009. do 2012. godine, izgrađeno 13 glavnih biciklističkih ruta koje su se kasnije još bolje umrežile i povezale sa međunarodnom biciklističkom stazom „Murradweg”, koja prolazi kroz Austriju, Mađarsku, Sloveniju i Hrvatsku u dužini od ukupno 444 kilometara.

Za ovaj projekat svaki stanovnik Graca izdvojio je 7,5 evra a ukupna investicija je iznosila dva miliona evra.

Čini mi se da nijedan grad u Austriji nije imao tako odvažne poteze kao što ih je kroz istoriju imao Grac. Jedan od njih je odluka o razvoju biciklističkog saobraćaja još davne 1982. godine.

Ako budete dolazili u Grac, obrešćete se u gradu koji je hrabar i gleda u budućnost. Grac je mnogo više od zbira 291.000 duša koliko ih živi tamo prema poslednjih podacima.

On je jedan živ, pametan, inteligentan organizam u koji ćete se zaljubiti odmah, u prvih par minuta. Eto, probajte!

Zorka Milošević