Tri karte za izbore

Ko ima osećaj da su za tri nedelje izbori, neka se javi, ali pod uslovom da bude fer i da ne drži šipak iza leđa. Po tradicionalnom srpskom političkom kalendaru, izbori su već završeni. U senci rata u Ukrajini i globalne ekonomske kataklizme, gde svako pipavo, kao da gazi po minskom polju, zauzima stranu, ili se trudi da histerično zauzme stranu – da li si za Ruse, da li si za Amerikance – predsednički, parlamentarni i beogradski izbori odvijaju se kao u rimejku filma Božidara Nikolića „Tri karte za Holivud”. Ovoga puta pod naslovom „Tri karte za izbore”.

Svako bira svoju kafanu gde se ilegalno okupljaju proameri i prorusi, kujući zavere jedni protiv drugih, tako da to entuzijastičko svrstavanje poprima oblike groteske, poput patuljaka u bajkama o demagogiji velikih. Govoreći prosto političkim jezikom, demokratija danas služi stvaranju modernih Napoleona, od onih minijaturnih i zabačenih negde u planinama Balkana ili užarenim pustinjskim rezervoarima nafte, do onih sa rimskog Kapitola koji, ubeđeni u sopstvenu izabranost, na svet gledaju posesivno i prezrivo. A sve iz istog razloga – ko će prigrabiti bogatstvo naroda, posebno crnog zlata ili nevidljivog dijamanta – basnoslovno skupog gasa – dok tajne političke veštine služe da se sve to iskoristi samo za jedne, a ne za humanističko čovečanstvo koje je odavno ostalo kao vrlina samo u bajkama koje spomenuh.

U svetu anksioznosti svaki građanin koji zaokružuje ime ili listu vredi kao naftna bušotina. Ali nema, niti će ikada imati svest o tome. Obično to dobro uradi onaj čiji je glas pomogao da pobednik objavi svoj produžetak ili početak vladavine, dok stvarni nosioci moći aplaudiraju sami sebi. Ali toga ne bi bilo bez revnosnog izlaska glasača po kišnom nedeljnom danu i iskorišćene olovke, kao režisera kontinuiteta ili promena.

Nema javnih podataka da je Aleksandar Vučić diplomirao režiju. Završio je pravo i trenutno uči za košarkaškog trenera, ali čini se da je šef države i naprednjaka umešao svoje nevidljive scenariste kako bi se opoziciona mantra od priče kako će njega skloniti pretvorila u rat između opozicionih kolona.

Kako je Vuk Jeremić isključio sam sebe iz kampanje, ili su mu u tome pomogli Đilas i do juče Jeremićev Ponoš, teško je identifikovati ko je tu istinski protiv koga, a tek je misterija koji ekološki pokret pripada ovima ili onima. Socijalisti, recimo, odavno imaju svoje „zelene”, a rastu i među naprednjacima.

Tipičan primer misterioznog ekologa je Savo Manojlović. Istakao se u uličnom aktivizmu, ali čim su mu političke akcije naglo porasle, opušteno je rekao da se ne kandiduje. To ga je učinilo Sašom Jankovićem u pokušaju. Saša je bio tipičan primer kandidata koji ne želi da pobedi. Na predsedničkim izborima 2017. godine osvojio je nešto više od 16 odsto glasova, ali posle odličnog rezultata, umesto da ubaci u petu brzinu, odjavio se i nestao. Kao da ga je Vučić birao na tržištu rada.

U ovakvoj gomili lista i kandidata prosečnom srpskom biraču koji razglaba o svetskoj politici nema druge, nego da svakoga dana bude na vezi sa Srđanom Bogosavljevićem, kako bi shvatio ko je zaista s kim, ko je zaista protiv koga, a ko je trojanski konj u opozicionim redovima. Kada sam brojao koliko nekadašnja Demokratska stranka ima frakcija, odustao sam kod broja 19. Zaspao sam.

U takvoj atmosferi svako sumnjičavo gleda u svakog, što bi ponajbolje mogao da objasni zaboravljeni veteran Velja Ilić, koji toliko nedostaje mejnstrim medijima kako bi razgalio atmosferu. Jednom su Velju pitali zašto krije da je bio član Saveza komunista, a on je šumadijski ležerno odgovorio: „A zašto bih. To znaju u Čačku, ali ne znaju u Srbiji.”

Boris Tadić je odluku o predsedničkoj kandidaturi trebalo da donese još u novembru prošle godine, ali ta neodlučnost kao da ide s njim jer pažljivo meri da li bi osvojio manje glasova od Ponoša, ne od Vučića, što bi za njegovu sujetu bilo strašnije od toga da mu kažu da ne liči na Džordža Klunija.

Dakle, Boris se po običaju predomišlja, mada je izborom Duleta Vujoševića za kandidata za gradonačelnika Beograda SDS-a učinio makar dve dobre stvari: s nešto preko jedan odsto podrške u Beogradu skočili su na oko četiri. Druga stvar je što Dule ne podnosi Vučića od prvog dana njegovog stupanja na presto, dok sadašnji opozicioni junaci tada nisu smeli ni da pisnu, pa, iako sam ljuti zvezdaš, moram da priznam kako bi bilo neobično zabavno da Dule postane mentor Vučiću na višoj trenerskoj, odsek košarka.

U ovakvoj predizbornoj komediji zabune čini se da je Vučić rešio problem svoje pobede u prvom krugu jer ko još od 11 protivkandidata nije provalio njegovu strategiju zaista treba da se bavi drugim poslom. Na primer, da sadi paradajz. Pametniji ulaze u koaliciju ili zakulisnu kohabitaciju s njim, kako bi sačekali da, kao osmi putnici, počinju da ga načinju iznutra, kada osete da je za to došao trenutak, što je strategija Boška Obradovića, Miloša Jovanovića i Saše Radulovića.

Ostali sanjaju o prelasku „celzijusa”, kako je proročanski gov

orio Srećko Šojić. A cenzus je svega tri odsto! Red je da se ljudima pojasni: Vučić se uvek nećka povodom kandidature, da bi poslednjih dana zakonskog roka uključio forsaž i počeo da ispaljuje spotove i održava mitinge. Kako slično čini i prilikom sastava novih vlada kao šef najveće stranke, po pravilu poslednjeg dana, kako bi se zabavljao sa svojima i merio im lojalnost, čini se da opozicioni kandidati ne žele ni da ga načnu, a kamoli da ga pobede.

Imali su 10 godina da nađu pravog protivkandidata, da ga marketinški oblikuju, da uđu u dil sa strancima – službe i tajkuni se podrazumevaju – kako je Aleksandar Tijanić nekada savetovao Tadića, a potom kandidata provuku kroz fotošop. Zašto nisu? To je jedino pravo pitanje na koje, sudim, bolji odgovor zna Vučić nego oni!

Ivica Dačić ne krije da će zapevati narodnjak na uvce šefu SNS-a, u ovom slučaju „Dođi da ostarimo zajedno”, kako bi otpevao pesmu iz 2012. godine. Ali kao što retko koji hit može ponovo da uspe, tako da, i ako postane premijer, pitanje je da li će uz pevanje Ivica morati i da odigra još neki ples, koji bi izbegao Vučić i zato ga rado prepustio Dačiću.

Ivičina računica je sledeća. Pametnim izborom Tome File za kandidata za gradonačelnika Beograda, kao crveni odgovor na Vladetu Jankovića, Ivica plus Palma mogu postati ključni faktor za vladajuću većinu u Beogradu, što može biti pregovarački adut za premijersko mesto. Mali podsetnik iz političke škole za zaboravne i naivne: demokratsku vlast Borisa Tadića 2008. godine obezbedili su Ivica i Jagodinac, a ne razbarušena elita, čak ni sam Boris! Ko to ne zna, ne zna ništa o Srbiji!

Bitka za Beograd će zato biti najzanimljivija jer je u ime naprednjaka vodi Aleksandar Šapić, ali je zapravo kampanja na leđima Gorana Vesića, koji je istovremeno i zamenik šefa predsedničke kampanje. Redizajniranog Vesića ima svuda, kao da je kloniran. Sa „Tiktoka” ili zagrljen s radnicima „Gradske čistoće”, penzionerima i Sašom Matićem, on samouvereno poručuje da je jedini igrač naprednjaka teške kategorije koji ima potencijal da pregovara s Vučićem o budućoj poziciji, tako što će o tome više misliti Vučić nego sam Vesić.

Predviđam sledeće: prave igre moći kreću od četvrtog aprila!