Terapija istinom u doba variole

Za razliku od većine današnjih novina, koje se uglavnom prelistavaju, štampa se pre pola veka – bistrila. Ovim slikovitim glagolom opisivano je kako su verzirani čitaoci detektovali bitne informacije „između redova”, plasirane tako da prođu ispod radara državnih i društveno-političkih organa, vazda zabrinutih da ne dođe do uznemirenja javnosti. Ili, još gore, do narušavanja ugleda Jugoslavije u svetu. A obe te „noćne more” stekle su se tokom marta i aprila 1972. pod dijagnozom variola vera. Zato je vlast, suočena sa zarazom, posegla za restrikcijom informacija, što se pokazalo kao vatrogasna mera ograničenog dejstva.

Stranice „Politike” iz tog vremena primer su kako je istina i u takvim okolnostima krčila put do čitalaca, kroz redove i između redova, nezadrživa i dragocena poput vode koju vredi bistriti. Odgovorno i profesionalno, afirmisana je masovna i brza imunizaciji stanovništva, s dužnom pažnjom prevođena su saopštenja zdravstvenih i državnih organa, ali se u istoj meri pisalo o nedoumicama, nesnalaženju i propratnim štetnim pojavama tokom borbe protiv opake bolesti.

Prva informacija o varioli veri pojavila se u našem listu 18. marta. Pod naslovom „Sumnja se na pojavu velikih boginja na Kosovu”, navedena je izjava Abdurahima Žurija, zamenika saveznog sekretara (ministra) za rad i socijalnu politiku. On je rekao da je epidemiološka služba u pokrajini otkrila osam klinički sumnjivih slučajeva na velike boginje, da su svi oni hospitalizovani, a da su pod stalnim epidemiološkim nadzorom članovi njihovih porodica i lica s kojima su bili u dodiru. Žuri je saopštio da se na ugroženim područjima obavlja vakcinacija celokupnog stanovništva, a da su u sprovođenje mera uključeni najpoznatiji stručnjaci saveznih i republičkih zdravstvenih institucija.

Ova kratka vest dopisnika „Politike” iz Prištine imala je sve odlike „novinske bombe”. Bilo je jasno da se iza brda valja mnogo veći problem nego što je vlast bila spremna da prizna. Zapravo, nadležni su prve dozirane informacije plasirali u javnost kada je u jeku već bio drugi talas epidemije.

Da između stvarnosti i saopštenja postoji u najmanju ruku vremenski raskorak, ukazano je u tekstu „Zatočenici metohijske variole”, objavljenom u „Politici” 24. marta. U prvoj rečenici navodi se da u bolnici u Đakovici već deset dana borave dr Miomir Kecmanović i dr Vojislav Šuvaković, načelnici odeljenja beogradske Infektivne klinike. Dakle, jedini jugoslovenski lekari s iskustvom u lečenju obolelih od velikih boginja, koji su ta znanja stekli u Indiji, kao članovi medicinskih timova Svetske zdravstvene organizacije, uveliko su bili na prvoj liniji fronta a da epidemija nije zvanično oglašena.

Kako je istaknuto u tekstu iz đakovičke bolnice koji je „Politika” objavila tačno mesec dana kasnije, 24. aprila, „zvaničnici su držali informacije o boginjama pod sedam brava, a sa svih strana su se sustizale krnje i utoliko zlokobnije vesti”. Pozivajući se na podatke iz statističkog grafikona koji su pedantno vodili dr Kecmanović i dr Šuvaković, autor Kosta Konstantinović navodi: „Najteži period bio je između 18. i 24. marta. Obolelo je 78 osoba, a od njih je 13 podleglo. Tih dana zvaničnici su saopštili, u svojim povremenim biltenima za javnost, kako ima 13 obolelih!”

Osim što je neuvijeno ukazivala na prikrivanje i krivotvorenje podataka bitnih za očuvanje zdravlja nacije, „Politika” je bez ustručavanja iscrpno pisala i o temi na koju su ondašnje vlasti bile naročito osetljive – o odnosu drugih zemalja prema epidemiji u Jugoslaviji. Svet nam je izražavao podršku kroz pošiljke miliona doza cepiva, ali su za naše nevakcinisane građane bile zatvorene mnoge okolne, pa i neke udaljene granice. Bez takozvane žute knjižice (potvrde o cepljenju) nije se moglo ni u Sloveniju, koja na svoju teritoriju nije propuštala građane iz drugih jugoslovenskih republika ukoliko nisu posedovali uverenje o vakcinaciji. Ipak, ni s tim papirom nije bilo izvesno da će vam granična rampa biti podignuta. „Politika” je u broju od 10. aprila donela opširan tekst o gotovo 250 naših državljana koje su mađarske pogranične vlasti dan ranije bukvalno isterale iz međunarodnih vozova i vratile u Suboticu. Tranzit nije dozvoljen putnicima za Austriju, Sovjetski Savez i još neke zemlje, uz objašnjenje da je žuta knjižica dokument bez važnosti. Navedena su i svedočenja da je intervencija propraćena verbalnom i fizičkom brutalnošću, a da je na proteste maltretiranih mađarski zvaničnik odgovorio: „Činimo vam uslugu, vratili bi vas Sovjeti sa prelaza Čop, pa je bolje da vas mi vratimo odavde.”

Da ova pretnja nije bila neutemeljena, osvedočila je grupa od 38 studenata niškog i beogradskog Pravnog fakulteta, o čijoj odiseji je „Politika” izvestila 13. aprila. Oni su krenuli na naučnu ekskurziju u SSSR, ali su ih sovjetski graničari u mestu Čop zadržali 7. aprila. Dvojica studenata su odmah vraćena za Beograd jer je zaključeno da im se vakcina „nije primila” iako su, kao i svi u grupi, imali uredne potvrde o uspešno obavljenoj vakcinaciji. Četvorici njihovih kolega izmerena je temperatura od 37,5 stepeni i stavljeni su u dvonedeljni karantin, a ostali su, nakon dan i po preventivnog zadržavanja u vagonima, vraćeni za Jugoslaviju.

Viška rigoroznosti u zaštiti od širenja velikih boginja bilo je i unutar granica Jugoslavije. Iz mnogih krajeva države otkazani su ugovori o kupovini robe proizvedene u Prizrenu, Đakovici, Orahovcu, Peći i drugim metohijskim žarištima epidemije, što je ovim opštinama donelo ogromne ekonomske probleme. „Politika” je u nekoliko tekstova tokom marta i aprila neuvijeno kritikovala takvu praksu, prenoseći objašnjenja stručnjaka da variola može da se dobije samo u direktnom kontaktu sa obolelom osobom, a nikako preko predmeta.

Da su u strahu velike oči, a reakcije ishitrene, naš list je ukazao tekstom „Ponegde su i preterali”, u broju od 29. marta. Kako je navedeno, u opštinama koje nisu bile ugrožene zarazom neovlašćeno su sprovođene mere poput ograničavanja kretanja stanovništva, raspuštanja škola i otkazivanja javnih skupova, čime je među građanstvom nepotrebno šireno uznemirenje. Ni glavni grad nije bio izuzetak. U „Politici” je 28. marta citirana izjava Milana Vukosa, potpredsednika Skupštine Beograda: „Gradom kruže mnoge dezinformacije, priča se svašta, daju se proizvoljna mišljenja. Neke škole i radne organizacije, sasvim neopravdano, otkazuju nastavu ili zatvaraju preduzeća. Apsolutno je nemoguće da odluku o tome donosi svako pojedinačno. Apelujem na građane i na rukovodstva u preduzećima da imaju poverenja u Gradski štab za borbu protiv karantinskih bolesti.”

Ako su vam reči Milana Vukosa (ondašnjeg Gorana Vesića) zazvučale kao da su izgovorene u vreme kovida, evo još jednog teksta sličnog tonaliteta, objavljenog 10. aprila. Prva rečenica tog članka, naslovljenog „Štetne posledice vakcinacije su retke”, glasi: „Kao što uvek biva za vreme epidemija, i u našoj javnosti se govori i o štetnim posledicama koje vakcinacija može da izazove, s razumljivom dozom preterivanja koja prati takve masovne psihoze.” Zatim se sistematično, kroz pitanja i odgovore, navode stručna objašnjenja kojim se razvejavaju glavne nedoumice i najčešće bojazni u vezi s cepljenjem. Bio je to još jedan primer „Politikine” škole objektivnog i angažovanog novinarstva, čiji rok upotrebe nije istekao ni pola veka kasnije.

Hanover, poslednja stanica zaraze

Jedna iskra zaraze koja je buknula na Kosovu sticajem okolnosti stigla je sredinom marta 1972. čak do nemačkog grada Hanovera. O slučaju Ejuba Hodžaja (24), građevinskog radnika iz okoline Đakovice, detaljno je izveštavao legendarni Đuka Julijus, tada dopisnik „Politike” iz Bona.

Oboleli Ejub došao je u mesnu bolnicu u Štancenau i, čim je utvrđeno da ima variolu veru, u izolaciju je stavljeno oko dvesta članova osoblja te zdravstvene ustanove, kao i pacijenti koji su tu već bili hospitalizovani. Identifikovano je i u karantin sprovedeno 25 Hodžajevih zemljaka s kojima je bio u kontaktu, a isto je postupljeno i sa svim osobama koje su bile u dodiru sa članovima ove primarne grupe. Činilo se da je krug zatvoren i da Hanover odbrojava dane do 12. aprila, koji su epidemiolozi označili kao krajnji rok za pojavu novih slučajeva obolevanja.

A onda je 1. aprila došlo do zapleta. Iz karantina je pobegao Dresai Binaka, drug nemačkog „nultog pacijenta” Ejuba Hodžaja. Pronađen je u roku od 24 sata. Kako je izvestio Julijus, na noge je dignuta čitava zapadnonemačka policija, a svaka patrola imala je Dresaijevu sliku. Otkriven je na železničkoj stanici u Osnabriku, lišen slobode i vraćen u karantin.

Epilog: Velikim boginjama nije se zarazio niko iz Hodžajevog okruženja. Nemačka je 2. aprila propisala da svi koji dolaze iz Jugoslavije obavezno moraju da imaju potvrdu o vakcinaciji. A žitelji Hanovera su još izvesno vreme bili vrlo ljuti na vlasti susedne Čehoslovačke jer su im, u strahu od zaraze, brže-bolje zabranile ulazak na svoju teritoriju.