Umetnost koja pripada svima

Pečuj ‒ U mirnoj Ulici Kaptalan u Pečuju, gde su nanizani značajni gradski muzeji, nalazi se i jedan posvećen Viktoru Vazareliju (1906‒1997), začetniku op-arta (optička umetnost), rođenom baš u ovom mestu. Smešten u manjoj kući, okrečenoj sunčanožutom bojom, koja se sastoji od prizemlja i sprata, do ulaza se stiže kroz dvorište koje podseća na vojvođansko. Unutra nas na spratu čeka Vazarelijeva zbirka koju je umetnik, stvarajući pod motom „Umetnost pripada svima”, poklonio muzeju otvorenom 1976. godine. Izložba se sastoji od radova u formi sito štampe, tu su i tapiserije iz poznatog ciklusa „Zebre” u varijacima, koje su u vreme nastanka tridesetih godina ukazale na dalji tok umetnikovog zrenja. „Zebre” se danas smatraju prvim delom urađenim u žanru op-arta. Skulpture, ulja i grafike prikazuju Vazarelijev opus, od ranih radova pod uticajem Bauhausa, do dekorativnog tekstila, od pomenute zebre do postepene apstrakcije organskog ili konstruktivnog vizuelnog iskustva u geometrijski, crno-beli konstrukt.

U prizemlju muzeja zasebnu celinu čine ostvarenja umetnikove supruge Kler Spiner iz tridesetih i četrdesetih gopdina, kao i kinetička dela sina Žana Pjera Vazarelija, čije je umetničko ime Ivaral. Pored njih tu su i dela autora, savremenika, poput Fransoa Morelea, Žana Gorena, Hansa Arpa, Gintera Ikera, Nikolasa Šefera i Hesusa Rafaela Sota u sličnom duhu.

KOSKA MC, 1970, Vazareli (Foto B. Lijeskić)

Pošavši od nauke, tačnije studija medicine, koje je upisao 1925. u Budimpešti, Vazareli je stigao do optičke umetnosti koja koristi poznavanje geometrije, fiziologije oka i optike, sa ciljem da dosegne iluziju pokreta. Medicinu je napustio posle dve godine, ali mu je to obrazovanje donelo osećaj za naučnu metodu i objektivnost i dovelo ga do novih ideja. Posle je studirao tradicionalno slikarstvo, čitajući uporedo naučnu literaturu Ajnštajna, Hajzenberga, Bora i smatrajući da se u susretu nauke i umetnosti može stvoriti imaginarni konstrukt, u skladu sa našim senzibiltetom i duhom vremena. Usavršava se zatim i na Akademiji „Muheli” u Budimpešti, koja se smatrala centrom Bauhausa u Mađarskoj. Tragajući za novim izrazom, odlazi 1930. u Pariz, gde posle Drugog svetskog rata otvara atelje. Njegova prva važna uspešna izložba grafika i crteža se dogodila u Galeriji „Deniz Rene” 1944. Inspirisao se delima Pita Mondrijana, Kazimira Maljeviča i arhitekte Le Korbizjea. Pedesetih godina prošlog veka radi sa geometrijskim oblicima u crno-beloj boji, sa šahovskim poljima, stvarajući osećaj kretanja koje se, kako je tvrdio, oslanja na čin gledanja. Kasnije uvodi i boju i izjavljuje da je „svaki oblik osnova za boju, a svaka boja je svojstvo oblika”. Racionalizovao je kreativni čin, odbacio nadahnuće i okrenuo se matematičkoj kodifikaciji procesa stvaranja.

Posle izlaganja u njujorškom muzeju Moderne umetnosti Vazareli je proglašen 1965. osnivačem op-arta. Na poziv automobilske kompanije „Reno” Vazareli sa sinom Ivaralom početkom sedamdesetih stvara logo ove auto-kuće. Inovacije u domenu optičkih iluzija koje je ustanovio postale su tokom sedamdesetih godina deo popularne kulture i imale snažan uticaj na savremene umetnike, industrijske i grafičke dizajnere, arhitekte i modne kreatore. Smatrao je da je umetničko delo tesno spojeno sa strukturama tehnološke civilizacije. U poznim godinama dobio je brojna priznanja i počasti.

Vazarelijev muzej u Pečuju je od otvaranja 1976. ugostio više od oko četiri miliona posetilaca, što odgovara želji ovog mađarskog stvaraoca da njegova dela budu dostupna svima. Original je po njemu samo prototip za dalju seriju radova u sito štampi, koja će omogućiti da njegovu umetnost ima svako ko poželi. Zato je i osnovao Fondaciju „Vazareli” i osmislio izložbeni arhitektonski centar u Eks-an Provansu u Francuskoj, projektujući i plativši sam zgradu i njeno unutrašnje uređenje, a osim u Pečuju, muzej posvećen delima Vazarelija čuva sećanje na njega i u Budimpešti.