Treći ljudi

Igranka nema fajront: koliko god pokušavao da ne komentarišeš politiku, čitava rulja sjati se da te vuče za rukav svaki put kad se desi nešto veliko. Svaka od one hipotetičke dve Srbije poželi da proveri koliko stanovnika ima, masa frenetično želi građanski rat – ne bi li se dokazalo ko tu više voli svoju zemlju – i sve skupa odlazi u materinu, da bi se za tri dana dogodio kolektivni „reset”, do novog pičvajza.

Onda opet i jedni i drugi izbesne, pa se smire, pa sve tako. Pravi recept za harmoniju: red pražnjenja – red uljuljkivanja: jbg, tamo čeka neki svet gde mora da se radi i gde treba da si virtuoz lopovluka da bi mogao da kradeš svima ispred nosa – nije dovoljno jajarstvo. Zato se svima skupa uopšte ne ide u Evropu. A šta ako postoji neka treća Srbija? Ima zakona koji regulišu kako se država postavlja prema etničkim manjinama, ali nikako da neko predloži zakon o pravima ETIČKIH manjina – onih koji nisu uzeli da napaljeno laju poput jedne ili druge sorte radikalnih. A jasno je da se ne zna koja je od dve Srbije radikalnija.

I sad, šta? Šta se hoće od trećih, od onih koji primećuju da nijedna od dve kolotečine nije normalna? Šta, kao, ova stranka, ona stranka, uvijanje u oblande različitih boja – ne, bre, imaš samo dve struje u koje se svi oni uklapaju, i gotovo: jedni hoće u Evropu po svaku cenu, drugi hoće četničarenjem da osvoje svet i susedni kosmos.

I jedni i drugi predlažu sprovođenje Darvinove selekcije: preživeće žirafe s najdužim vratovima, ostali su žrtve progresa – što je biološki skroz u redu. Aman! Ne vredi, svi moramo da se izjasnimo svaki put kad izleti osigurač – onomad, kad smo poslednji put imali „zabavu” na ulicama BG-a, nisam hteo da komentarišem, a drugi jesu, pa se dogodilo da moj članak nije ni izašao tog meseca – ćao honoraru! Poruka: svaki put kad ovde ignorišeš stvarnost, ukine ti se ’lebac. Prihvatam kritiku i iz ostave uzimam stari lavor za šlajm. Da vidimo šta sad od nas hoće jedna, a šta druga Srbija, apropo fenomena „Dabić”.

Jedni vele: odličan primer alternativne medicine jeste kad se jedan čovek preda, da bi izlečio naciju. To rade heroji u filmovima, zar ne? Nije pravedno, nije fer, ali on se žrtvuje za spas ostalih. Ne može neko drugi, jer se to traži baš od njega – pa sad, test testisa, imaš/nemaš. Šta treba da mislimo ako neko između svog i dupeta cele nacije bira svoje? Bilo bi jasno, da je tako prosto. Al’ nije. Čovek je naš i mi ga ne damo = kolektivno herojstvo plus sunovrat. Do pola vredno poštovanja, od pola pretužno sa aspekta mozga. Mozak redovno smeta, pa ćemo da ga ignorišemo i ponovo polupamo sopstvenu prestonicu.

Time se ništa ne menja, al’ smo manje besni. Bes je nagon, a neki emotivno ne odmiču dalje od zova divljine i eto. Oni čije se potrebe, pak, ne zaustavljaju na pražnjenju agresije, bešike i debelog creva znaju šta je pametnije – izručenje. Jašta, ali jedan detaljčić škripi: tipa šaljemo u sud koji je nedavno oslobodio ubicu Srba lično – znači, ne onog što izdaje naredbe koje postanu zločin, nego onoga ko to svojim rukama obavlja. Za početak, što ne zapitamo koji idiot je smislio termin „ratni zločinac”?

To je, kao, onaj koji ne ratuje po pravilima, a rat je inače sušti fer-plej i džentlmenstvo? Morbidarija. Ako se preko toga pređe, mora da se usvoji da sve strane čine zločine u ratu, jer je on sam po sebi zločin, a ne sađenje maslačaka s Jagodicom Bobicom. Avaj, Haradinaj oslobođen = u Hagu se sudi Srbima i Srbiji – tačka. Istog dana kad je alternativni lekar alternativni Dabić uhapšen – uz čestitke nam stiže i paket novih zahteva. Žurka se nastavlja, pa ispada da pošten čovek više ne može da osudi vesele razbijače prestonice, a da mirno spava: kreteni su kreteni i to stoji, ali šta to tako blistavo nudi ova druga strana koja se smatra razumnijom? Odgovorni moraju pred sud, apsolutno – ali kakav crni sud je ta pizdarija?

E, tako dolazimo do treće Srbije i njene glavne mane: tu žive najrazumniji i najobjektivniji, nesvrstani – ali nude dijagnoze bez leka. Zato nam preostaje samo da se nerviramo, jer kad nas pitaju šta predlažemo, mi samo pognemo glavu, ljuto opsujemo i jedne i druge – i ne predložimo ništa.

Što će reći, ni od nas nema vajde.