Neodoljivi usamljeni putnik

Džek Keruak (1922–1969) jedan je od onih američkih pisaca koga su njegova mitologizovana biografija s jedne, i slava jednog dela s druge strane, uspele da natkrile u tolikoj meri da ga šira čitalačka javnost prepoznaje isključivo kao najistaknutijeg predstavnika tzv. beat generacije, autora romana „Na putu” (1957), čiji se život prerano završio usled komplikacija izazvanih alkoholom. Keruak je tako zatvoren u prostor nekoliko etiketa, sužen na nekoliko teza. Ove godine, kada slavimo stogodišnjicu Keruakovog rođenja, imamo jedan razlog više da se vratimo njegovom sasvim dilan tomasovskom lirskom senzibilitetu.

Premda ga jeste napisao za samo tri nedelje, Keruak provodi punih sedam godina mukotrpno prepravljajući roman „Na putu” koji će doživeti vrtoglavi uspeh, a Keruak biti proglašen „kraljem bitnika” protiv svoje volje. Pročitavši „Sagu o Forsajtima”, Keruak je imao zamisao da napiše jednu sveukupnu knjigu po ugledu na Prusta, u kojoj će vezivna nit biti legenda o njegovom životu, priča o junaku Duluozu, nešto slično i onome što je radio Tomas Vulf, pisac na koga se dugo ugledao i koji mu je otvorio oči za Ameriku kao subjekt po sebi.

Ubrzo opsednut žudnjom da pronađe svoj glas, Keruak uspeva da napiše niz knjiga koje prave izbor slika u samopredstavljanju, kao što to autobiografija u širem smislu uvek čini: „Darma lutalice” (1958), „Usamljeni putnik” (1960), „Big Sur” (1962), „Anđeli očaja” (1965), „Satori u Parizu” (1966). Protiv prepredenosti i prikrivanja emocija, Keruak objašnjava da „o svetu piše istinite priče, i da kad se odbace sve proste činjenice o pojedincima, ostaje fikcija, sanjarenje u dokolici”. Njegovi romani toka svesti, prepuni snažno subjektivnih opservacija o sopstvu i svetu, ukazuju na ironijsko preklapanje između binarnih opozicija ja – drugi, unutrašnje – spoljašnje, istina – mašta.

Keruakova ključna metafora jeste sintagma „biti na putu”, to bivstvovanje ni tamo ni ovde, neuhvatljivost prostorne pozicije, suštinsko nepripadanje nijednom mestu. Keruakova su putovanja, međutim, obeležena neprestanom udvojenošću iznutra, potrebom da se vrati domu, majci i sećanju preminulog brata. Zapravo, Keruak je zatvoren u svojoj raspolućenosti koja se manifestuje kroz stalnu izmenu geografski označenih prostora. Keruak pokušava da uhvati celu posleratnu Ameriku, s akcentom na rodni Lovel, Nju Jork, San Francisko, Kaliforniju, Meksiko, Maroko, Evropu, naročito London i Pariz. Keruakova geografija ispostavlja se vrlo fluidnom kategorijom jer istovremeno naglašava i zamagljuje granice između istoka i zapada, grada i šume/planine, kuće i nekog prevoznog sredstva (automobil, voz, brod), sputavajućeg prebivanja u jednoj tački nasuprot hodanju, lutanju ili stopiranju po auto-putevima Amerike.

Keruakova dela pokazuju stalnu žudnju za toroovskim življenjem u prirodi, gde se nalazi čitav jedan svet daleko od ljudi, a blizu zvezda, sunca i meseca, gde osamljenost, kako kaže, „postaje najbolje društvo”. Vremenom, dolazi do one tačke agonije u kojoj više nije mogao da bude ni sâm ni s ljudima. U pismu od 13. avgusta 1957. godine, Džojs Džonson mu poručuje: „Samo bih želela da pronađeš neko mesto na svetu gde ćeš naći utehu i gde taj demon koji te juri od grada do grada neće moći da te stigne.” Njegov status obožavanog i omraženog autora pretvorio ga je u „legendu bitnika” pre nego je svetu uspeo da objasni ko je Džek Keruak. U stvari, kao da je postao epitet koji je Jejts upotrebio za modernističke pisce – „čovek bespomoćan pred sadržajem sopstvenog uma”. Fantazija da bude pustinjak i želja da piše negde u šumi stalno mu se vraćala, i išla paralelno sa njegovom nostalgijom za pulsirajućom Amerikom, zemljom koja u to vreme prolazi kroz môre promena. Keruak ne pronalazi mir ni na jednom mestu zadugo, oseća se kao autsajder u balonu slave u kojem se našao, zatočenik reputacije bitnika trivijalizovane medijima i otvorene za laku imitaciju, sve više počinje da veruje da bi ga osamljenost izlečila i sačuvala od nomadske neukorenjenosti i života visokog napona iz romana „Na putu”.

Za Keruaka nisu svi gradovi isti. Oseća da su ljudi na Floridi „mrtvi”, za razliku od Nju Jorka koji je „pun električnih vibracija”. Svako bi ga mesto, međutim, ubrzo počelo da guši. Njegova ideja spontane proze označava želju da dosegne „ekstazu uma”, zbog čega se opijao sve više i jače. Uspevajući da zadrži kontrolu nad svojim pripovedačkim stilom, Keruak konačno ne uspeva da pronađe spasenje unutar sebe, tog komplikovanog, zatvorenog prostora istkanog od, pre svega, osećanja nepripadanja američkoj kulturi (njegov maternji jezik bio je francuski dijalekt žual), a onda i od vaspitanja u katoličkom duhu i sve većeg okretanja Mahajana budizmu, od dubokih sumnji, osećanja krivice i potrebe za slobodom beskraja. Keruakova mapa Amerike umnogome je doprinela oblikovanju kulturnih mitologija šezdesetih godina prošlog veka. „Beat” generacija ističe trenutak, proces, paradoks, improvizaciju, alternativna stanja uma. „Voziti se brzo” po vitmanovskom divovskom prostoru sa bezbroj mogućnosti jeste samoekspresija koja podupire američku matricu mobilnih, muških izgnanika fasciniranih samim kretanjem i besciljnošću bez obećanja i obaveza, opsednutih devijantnim i ambivalentnim ponašanjem.

Kad čitate Keruakove romane, zaista imate osećaj da se nalazite u jednoj knjizi, u kojoj vam se vrti u glavi od konstantnog pokreta i razbacanih trenutaka sa različitih prostora. Nije ni čudo, s obzirom na to da je Keruak žudeo da na papiru uhvati svaku sliku, svako sećanje, svako iskustvo. Njegov novi svet nalazio se svuda, „samo je trebalo krenuti putem kojim se ređe ide”, kako kaže En Daglas. Pravi put ovog pisca bio je duhovni put ka unutra. Istini za volju, Keruakova hodočašća nemaju polaznu tačku, centar ili fiksnu destinaciju. Putuje se radi puta. Na kraju romana „Tristesa” (1960), Keruak kaže: „Ja ću pisati nepregledne tužne priče o ljudima iz legende mog života. Ovaj deo je moj deo filma, hajde da čujem vaš/Solo”. Dragi putujući stranče, izgleda da si našao još jedno „mesto gde bi mogao da prespavaš”. Srećan rođendan!