NE BRANI ME

Put do pakla popločan je dobrim namerama, otrcana je, ali istinita izreka, kao i slikovit stari vic o čoveku kojeg su prijatelji „branili” tako da mu je od toga bilo samo gore, pa je zavapio: Nemojte mi više pomagati, molim vas! Rečenog sam se setio čitajući prekjuče „Pravdu”.

Na gotovo celoj prvoj strani objavili su tri fotografije (ležaj prekriven ćebetom, papuče i izvestan uramljen portret) s nadnaslovom: „Ekskluzivno, Tajni život heroja”, naslovom: „Radovanovo sklonište” i okvirom u kojem je uz fotografiju Dragana Dabića potpis: „Reporteri ,Pravde’ u poslednjem iznajmljenom stanu Radovana Karadžića pronašli hrpe knjiga, časopisa i novina, kutije pune krstića i viskova, fotografiju Radovanovog oca...”.

Sve se nastavlja na sledeće pune četiri strane (naslovljene sa: ,,Ekskluzivno, Istina o Radovanu. U skloništu”) na kojima je 27 fotografija uz propratni tekst.

Dok gledam slike, osećam izvesnu nelagodu. Kao da sam nepozvan ušao u nečiji stan pa zavirujem.

Nameće se pitanje gde je granica privatnosti javnih ličnosti, naročito onda kada su nemoćne da išta preduzmu da se odbrane od radoznalaca pa čak i da protestuju. Ući u nečiji stan kad stanar nije tu, ne pitajući ga za odobrenje, slikati sve i izneti u javnost (jer ,,javnost ima pravo na to”), da li je to novinarstvo? Ili je utrka za veći tiraž zamaglila misli o skrupulama?

Ima onih koji tvrde da fauna vapi za ovakvim prikazanijama. I da je isplativa dužnost glasila da im u vapijuća ždrela ubacuju ono što je slikano kroz ključaonice, uz opisivanje istog.

Iako je došla da obavi zadatak, ni novinarki „Pravde” nije lagodno:

„… Mučan utisak ostavlja pogled na hrpe knjiga, časopisa i novina, kutije pune krstića i viskova, fotografiju Radovanovog oca Vuka, gitaru, bicikl, dva tiketa iz kladionice, naočari, šešire, razmešten dvosed i garderobu izvučenu iz plakara”.

To je, čini mi se, kao da je čovek umro, pa mu se stranci vrzmaju po stanu koji je napustio za svagda i neočekivano. I to onda prikazuju celom svetu.

Ali dobro. Da vidimo čime „Pravda” potkrepljuje priču o „tajnom životu heroja” i „istini” o njemu.

Živi u stanu od pedesetak kvadrata, frižider mu je prazan (pošao na letovanje), voli televizore (ima ih nekoliko) i cveće u vazama u koje je zagnjurio boce s vodom da upijaju (letovanje).

Prema ovom tekstu, heroj Karadžić je (tako piše) odličan kuvar. „Ribu je vrhunski spremao kao i špagete u sosu od tunjevine”. Ali ne voli da pere sudove. To mu je najteže. Zbog te njegove osobine, Radovanov bratanac Dragan ga je ’stalno zezao’”.

Sad dolazimo do Dragana Karadžića i njegove ispovesti.

On kazuje: „Radovan se tek od pre dve godine počeo pojavljivati u javnosti. Stanove pre ovoga iznajmljivao sam ja. Selidbe sam najviše mrzeo zbog ogromnih količina knjiga od kojih moj stric nije hteo da se odvoji. Nijednu nigde nisam smeo da zaboravim...”.

Dragan se potom ispoveda da je skupa sa stricem gledao utakmice i vesti na televiziji, pa kada bi čuo da se približava dan njegovog hapšenja rekao bi: „Aha, važi”.

Bratanac Dragan kazuje „Pravdi” da je bio u vezi sa stricem telefonom, ali samo (što se telefona tiče) posredstvom SMS-a i tako što su se jedno drugom obraćali u ženskom rodu.

Ceo tekst u „Pravdi” krcat je podacima o odnosima i neposrednim susretima strica i bratanca (igrali šah, popunjavali listiće za loto i tikete za kladionicu a Dragan mu nalazio stanove do pre dve godine), da bi – ko prelista dve naredne strane „Pravde” – naišao na tekst (strana 8) pod naslovom: „Dragan se ne plaši zatvora”.

E, tu je advokat R. Karadžića izjavio:

„Dragan je sa Radovanom bio u kontaktu nekoliko godina, ali putem SMS-a. Nije tačno da su oni zajedno slavili nove godine ili da je Dragan njemu donosio hranu i novac. Radovan je sam išao po hranu u prodavnicu, a novac je zarađivao kao doktor alternativne medicine... Dragana su ponele emocije… nije istina da su se Dragan i Radovan viđali”.

Onda je branilac dao do znanja da,po zakonu, Dragana srodstvo ne oslobađa odgovornosti ako je bio u neposrednoj vezi sa stricem. Ali, tvrdi, nema dokaza da je bio.

Onaj ko čita „Pravdu” mora da zapita: Šta je istina? Ono što Dragan pripoveda na četiri strane („emotivno”) ili ovo što neuverljivo tvrdi advokat, u istim novinama.

A i jedno i drugo ne valja po junaka.