​Umetnost je dužna da nas popravlja

Hladnog, ali sunčanog martovskog dana sreli smo se sa glumicom Teodorom Ristovski. Iako je ovih dana prezaposlena oko premijere filma „Bilo jednom u Srbiji” čiju režiju potpisuje njen suprug Petar Ristovski, ali i pripreme predstave „Čardak ni na nebu ni na zemlji” u matičnom pozorištu „Boško Buha”, nije joj bilo teško da se odmah posle probe spusti do savske obale i pozira za naš list.

Na početku razgovora nam kaže da je presrećna što će napokon videti rezultate skoro trogodišnjeg rada na filmu. Bilo je mnogo prepreka, virus korona je nekoliko puta prekidao snimanje. Ali, svakako je svima najteže pao odlazak velikog glumca Ivana Bekjareva.

Osim teških trenutaka, Teodora će snimanje ovog filma pamtiti i po mnogim saznanjima koja je stekla o Leskovcu. Ona je jedna od onih Beograđanki, kako kaže, koja ništa nije znala o jugu naše zemlje. Prvi put u životu je tako dugo provela u ovoj sredini i oduševila se južnjačkim duhom i temperamentom. Primetila je da su Leskovčani veoma brzi, da im mozak brzo radi, a samim tim i brzo pričaju. To je za nju bio najveći izazov, otkriva. Međutim, lokalno stanovništvo, koje je verno iza kamera pratilo snimanje, uvek je bilo tu da pripomogne ako se neko zbuni oko izgovora.

– Stalno naglašavam da ovo nije dokumentarni program i da svaki film dopušta umetničku slobodu i kreaciju. Ko bude hteo, uvek će naći zamerku – kaže naša sagovornica i priznaje da ima tremu od publike sa juga. Ali, ističe, to je ona lepa, slatka euforija...

Naravno, svi je pitaju kako je to sarađivati sa članovima porodice. Međutim, to je za nju sasvim prirodno. Logično je takođe, kaže, i da deca krenu roditeljskim stopama. Teodorina majka je glumica u pozorišu „Boško Buha”, a otac član Simfonijskog orkestra RTS, tako da su obe ćerke nasledile taj umetnički dar. Teodora je završila solo pevanje i klavir, a njena sestra violinu. Teodora se kasnije opredelila za glumu, a Natalija za žurnalistiku.

Na FDU je upoznala Petra koji je studirao filmsku režiju. Prva saradnja je bila na njegovoj TV drami „Vesele sedamdesete”. Tada su se bolje upoznali, ali i prepoznali...

– Pozvao me je na kafu, shvatili smo da imamo isti ukus, da volimo istu muziku, filmove... i onda smo tek posle povezali ko je tu kome otac, majka i ispostavilo se da je moja majka studirala u isto vreme kada i njegova (glumica Danica Ristovski), a Lazar Ristovski je završio Akademiju četiri godine pre moje majke... Moj otac je svirao muziku u Lazarevom „Belom odelu”. Sve se to spojilo i sada se svi družimo... To može samo da bude jedan plus, podstrek i da stvori dobru stvaralačku energiju – kazuje ova glumica.

– Biti glumac nije laka stvar i nije lako razumeti kad je partner iz druge profesije. Ja imam potpunu slobodu, razumevanje i podršku cele porodice. Nema ljubomore, sujete... Sve je baš kako treba da bude. Međusobno se savetujemo, podržavamo. Sa Lazarom sam snimala film „Drim tim” prošle godine. To je za mene bila velika serija i velika uloga. Pored njega sam mnogo toga naučila – dodaje Teodora.

Sa suprugom Petrom jesenas je snimila i autorski film „Saligija” za koji je pisala scenario. Ovaj film govori o otuđenju za vreme pandemije. Sedam nepoznatih ljudi se zatiče u nepoznatom prostoru, ne znaju ništa o sebi, o drugima, ne znaju zašto su tu i kroz celu priču pokušavaju da odgonetnu u čemu je problem.

– To je misterija sa veoma dubokom filozofskom pričom jer sam želela da pokrenem ljude da se upitaju – ko smo mi, zašto smo tu? Snimali smo u Caričinom gradu, a premijeru planiramo iduće godine. Biće film i mini-serija od četiri epizode na Superstaru. Dva meseca smo živeli na iskopinama. Fantastičan je osećaj snimati i živeti na takvoj lokaciji gde vreme kao da je stalo. Mislim da će film biti fantastičan i drugačiji i tome se jako radujem – sa sjajem u očima priča ova glumica.

Poverava nam da uopšte ne stiže da odvoji vreme za sebe. Jedino od čega nikada ne odustaje je svakodnevni trening od trideset minuta, i to u svom stanu. I tako već pet godina. Reč je o programu „Inseniti” i potpuno je oduševljena jer diže i volju, i telo, i um. I na snimanje je nosila strunjaču i ce-de i vežbala na dva kvadrata.

– Film „Bilo jedno u Srbiji” je važan u ovom trenutku za sve nas jer mislim da smo već dugo u učmalom stadijumu. Film nas podseća na emocije, ljubav, na snagu volje i poručuje da će ovaj svet biti bolje mesto ako svako počisti u svom dvorištu.

Reč je o melodrami i mogu je gledati svi, od sedam do 77 godina. To je jedan porodični film kakvog smo svi željni. Nema psovki, vulgarnosti...

– Potrebne su nam lepe boje... i da vratimo porodice u bioskope. Umetnost je dužna da to radi, da nas popravlja, oraspoloži, da nas nauči, podseti, a ne samo kritikuje i svedoči o ružnim događajima. Mislim da nam je tržište prezasićeno krimi-pričama, psovanjem, pucnjavom – smatra Teodora Ristovski.