Tajna Niksonovog kineskog puta

Prva poseta jednog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Ričarda Niksona Narodnoj Republici Kini od 21. do 28. februara 1972, nazvana je „sedmicom koja je promenila svet”. Dugotrajno pozdravljanje predsednika Niksona sa kineskim premijerom Džou Enlajem na pekinškom aerodromu doživljeno je kao „rukovanje preko okeana”. Više ništa u međunarodnoj politici nije bilo isto.

Ideja o susretu Niksona, otvorenog protivnika komunizma, sa vođom najveće komunističke nacije Mao Cedungom bila je nezamisliva usred dubokog „hladnog” rata. Kada se to dogodilo iste večeri po dolasku Niksona, bio je to jedan odlučujućih trenutaka u savremenoj istoriji čovečanstva. Dvadeset i tri godine animoziteta između dve, od tri (i Sovjetski Savez) među najuticajnijim zemljama sveta, ostavljene su po strani i počeo je proces uspostavljanja odnosa. Bilateralni odnosi SAD i NR Kine se danas smatraju najvažnijim u svetu.

Snažno antikomunistički kandidat Nikson izabran je 1969. za predsednika SAD u kojima je od pobede socijalističke revolucije u NR Kini  1949, veliko pitanje bilo: „Ko je izgubio Kinu?” Nikson je 1967. pisao kako u Kini „milijardu njenih potencijalno najsposobnijih ljudi … živi u ljutoj izolaciji”. Tvrdio je da Kina ne može zauvek ostati izvan „porodice nacija”.

Upućeni kažu da je Nikson počeo da razmatra mogućnost otvaranja prema Kini 1968. tokom posete Tajvanu, ostrvu 180 kilometara od kineskog kopna, koji su SAD tada priznavale jedinim legitimnim predstavnikom, kao Republika Kina. Nikson je pitao američke diplomate zašto nema nikakvog dijaloga sa Pekingom i kako bi mogao da počne.

Jedan od momenata u razbijanju leda je bio misteriozni susret ambasadora SAD u Poljskoj Voltera Stesela sa kineskim otpravnikom poslova u zimu 1969, tokom modne revije koju je priredila ambasada Jugoslavije u Varšavi. Stesel je imao nalog predsednika Niksona da „na veoma diskretan način... i... da to neko ne primeti”, stupi u kontakt sa Kinezima, ali mesecima nije mogao da ga sprovede.

„Tukao je rok bend iz Jugoslavije”, prisećao se kasnije Stesel. „Poslednja manekenka... bila je ‘obučena u prozirnu venčanicu’… Kineski otpravnik poslova je ustao i krenuo ka vratima”.

Na terasi, usred snega Stesel je preneo da Nikson želi da razgovara sa kineskim vođima radi boljih odnosa dve zemlje. Kineski diplomata, koji je Steselu delovao uznemireno, je odgovorio: „Čuo sam vas i javiću ovo.”

Dva dana kasnije telefonski poziv od Kineza je glasio: „Bilo bi nam drago da vidimo vašeg ambasadora ukoliko želi da nas poseti.” Počeo je tajni kontakt...

Potom je Mao pozvao američke stonotenisere da posete Kinu. U aprilu 1971. su kineski i američki stonoteniseri posejali seme prijateljstva mečevima u međunarodnu politiku i uveli termin „pingpong diplomatija”.

Nikson je prihvatio poruku dobre volje i u leto 1971. poslao u tajnosti svog savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera da poseti Peking i pregovara sa premijerom Džouom. „Da smo obelodanili, oni koji su bili žestoko protiv bilo kakvog zbližavanja sa Kinezima, i protajvanski lobi, izvršili bi invaziju na Belu kuću”, prisećao se jedan američki diplomata koji je pratio Kisindžera. Dokumenta za saradnju sa Kinezima su čuvali u „specijalnim teškim aktovkama iz Centralne obaveštajne agencije sa katancima”.

Kisindžer, na poslednjoj deonici javno najavljenog putovanja po Ayiji, govorio je u Pakistanu da ima stomačne probleme. Dok se navodno oporavljao u planinskoj banji, Pakistanci, glavni kanal komunikacije između Amerikanaca i Kineza, odveli su Kisindžera i njegovu grupu na aerodrom u Islamabadu u sitnim satima 9. jula 1971. Navodno, Kisindžera je u starom „folksvagenu” vozio sin pakistanskog predsednika Jahje Kana.

Posle Kisindžerovih 49 sati u Pekingu, predsednik Nikson je na američkoj nacionalnoj televiziji objavio da planira da poseti Kinu „pre maja 1972”, uveren da će „sve nacije imati koristi od smanjenja tenzija” između Kine i SAD. „Da je gospodin Nikson otkrio da ide na Mesec, ne bi više zapanjio svetsku javnost”, napisao je reporter „Vašington posta”.

Mao i Nikson su bili oličenje ideoloških suprotnosti, ali su razlike stavili po strani kako bi odnose dveju velikih država normalizovali i posredno svet učinili boljim mestom. Mao je u SAD video snažnog saveznika u ideološkom i međudržavnom sukobu sa susednim i takođe moćnim Sovjetskim Savezom. Dalje, Kina je imala bolan spor sa Indijom posle Himalajskog rata 1962. godine.

Moskva je takođe bila među Niksonovim motivima, pa je približavanje Pekingu smatrao polugom u pregovorima za poboljšanje veza sa Sovjetskim Savezom. Američki lider je želeo pomoć Kine da pod povoljnim uslovima okonča rat u Vijetnamu, koji je uživao snažnu podršku Pekinga.

Nikson je želeo i novi predsednički mandat; da bude slavljen kao veliki državnik bio je deo njegove strategije. U roku od godinu dana od njegove posete Pekingu, zvanični Vašington i Moskva su sklopili pakt o ograničenju strateškog naoružanja, Nikson je osvojio drugi predsednički mandat i potpisan je mirovni sporazum sa Vijetnamom.

Za Maoa, poseta Niksona je označila ubrzanje kraja međunarodne izolacije NR Kine. Taj proces je tri meseca ranije dobio podsticaj kada su Ujedinjene nacije prebacile priznanje Kine na Peking proterivanjem Tajvana, uprkos protivljenju Vašingtona. Ostrvo je bilo ključna prepreka u normalizaciji kinesko-američkih veza, a značajan ishod Niksonove posete, Šangajsko saopštenje, u kojem su SAD prihvatile da postoji samo jedna Kina, podstaklo je diplomatiju. Sedam godina posle Niksonove posete uspostavljeni su puni diplomatski odnosi NR Kine i SAD.

Sada je vreme kada su veze između Pekinga i Vašingtona veoma opterećene i ugrožavaju sklad u značajnim delovima Azije. Tajvan je u središtu napora američkog predsednika Džoa Bajdena da se suprotstavi Pekingu zajedno sa trgovinom, tehnologijom i vojnom silom.

Sa druge strane, dva nekadašnja bratska komunistička giganta, NR Kina i Rusija, naslednica Sovjetskog Saveza, bliža su nego što su bili otkako je Mao Cedung definitivno raskinuo sa Moskvom tokom kubanske raketne krize 1962. između SAD i Sovjetskog Saveza. Još je mnogo raznolikosti u nacionalnim interesima Kine i Ruske Federacije, ali dve države, suočene na svim stranama sa obuzdavanjima koja im nameću SAD, pronalaze važne zajedničke tačke.

Pre pedeset godina, Mao Cedung i Ričard Nikson su pokazali sastankom da razumeju značaj pragmatizma. Danas, kao i tada, lider sa odlučnošću i političkom mudrošću može napraviti razliku. Iz Pekinga poručuju kako su ponovo potrebni mudro razmišljanje i politička volja da bi tenzije bile smirene i veze  NR Kine i SAD vraćene na čvrste temelje.

Urednik i novinar