Seljačka muka

Nebo začas prekriju modri oblaci, naiđe voda, udari led i „obere voćnjake i bašte…” Dešava se i da rani mraz bude „berač”, ili da sve od žege sagori. Nema tu mnogo pomoći, seljaku samo ostaje da od muke baca kapu o zemlju i da se za glavu hvata žuljevitim rukama.

O još težim ogrešenjima, onima koje je počinila država u novijoj istoriji prema selu i seljacima već je sve, nebrojano puta, ispričano. No, kao da se ništa ne menja, osim što statistika kaže da je takvih „naivčina”, naročito u planinskim selima, sve manje. Opustelo je na stotine takvih naselja, ne hiljade kuća odžak se ne puši. I država je odskora rešena da šalje stručnjake „na teren” kako bi se tačno utvrdilo šta im „fali” da bi se skrojila strategija o obnovi sela, o povratku mladih u rodne krajeve.

Eto, i bez te državne pomoći, posle višegodišnjeg službovanja u gradu i propasti njegovog preduzeća, vratio se sa porodicom u svoje selo Živomir Petrović iz Stubla kod Kraljeva. Brzo je poorao, posejao, pokosio zaparloženo, napunio štalu i malo ušteđevine rešio da uloži u nešto novo, nešto moderno što više zarade donosi, a kasno dopire do neškolovanih seljaka. I prihvatio je primamljivu priču menadžera beogradske firme „Alimenti naturali” o uzgoju puževa. Bila je to, naizgled, jasna i ubedljiva računica. Od uzgoja na dvadeset ari zemlje i uz ulaganje od oko šest hiljada evra trebalo je već dogodine da se isplati uloženo, a naredne toliko zaradi. Njegova je bila briga o uzgoju, a njihova o plasmanu, i to na evropsko tržište. Nije se toga prihvatio sam, već njih desetak u ovom kraju i niko, baš niko, ni dinar nije povratio, a kamoli zaradio. Puževa je, vele, bilo više u seoskim vrzinama nego na uzgajalištima. Neki su potegli tužbe, ali beogradske firme više nema i – nikom ništa, iako je prevara očigledna.

Posle je Petrović na istoj i još drugoj većoj parceli počeo da gaji papriku, a njegove komšije paradajz. Neki su zasadili kupinu, jer je bila prošle godine na ceni.

Tako je prethodnog leta i jeseni bilo i što se paprike tiče, ali ove polovinu obra bakteriozna plamenjača, a za ono što je ostalo izvadiće nas samo kupci iz Rusije, ako dođu. Paradajz jeftin, ne isplati se ni transport do pijace. Tu „kajmak” skidaju uvoznici. Kupinu sada, za razliku od prošlog leta, hladnjače uzimaju budzašto i nevoljno, a neke su otkup već obustavile. Tako je to, nikad i ništa sigurno u seljačkom poslu.

Petrović tvrdi i da „kajmak” od mleka skidaju otkupljivači i prerađivači, jer nema drugo objašnjenje za to što se litar od oko četiri masne jedinice od stočara otkupljuje za 19, a u trgovini košta 55 dinara i to 2,8 masnih jedinica.

Zato sada u štali ima samo dve muzne krave, a imao je pet. Razmišlja još i da obradu zemlje svede na, kako kaže, „bašticu ispred kuće za svoje potrebe i da opet proba nešto u gradu”.

To su, eto, samo neke seljačke muke i neizvesnosti. Zato oni i dalje iz svojih sela odlaze, uglavnom lošim putevima. Sele se, dabome, i zbog takvih komunikacija, jer znaju da tu neće biti asfalta sve dok je u Srbiji asfaltiranje puteva i ulica „usko” povezano sa izbornim kampanjama, a u planinskim selima odavno je birača premalo…