Odličan osnovac – slab vozač

„Nikada mi više neće pasti na pamet da kradem kola”, kleo se juče posle izlaska sa Dečje klinike u Tiršovoj ulici A. R. (12), jedan od četvorice braće koja su nedavno „pozajmila” automobil i izazvala sudar u kome su na Zrenjaninskom putu povređeni oni, još četvoro dece i njihovi roditelji. Dok je izricao obećanje, sedeo je za volanom „priti dajane”, sklepanog vozila ogoljenog motora, strgnutih vrata i krova, čestog prevoznog sredstva u zapuštenim naseljima. U takvoj naseobini u Kotežu živi brojna porodica, zbijena u nekoliko trošnih kućeraka oko kojih je ovaj dvanaestogodišnjak juče, neposredno po izlasku iz bolnice, trčkarao čio i veseo. Samo je crveni ožiljak iznad njegove leve slepoočnice svedočio da je nedavno doživeo nezgodu. On i njegov brat izašli su iz bolnice dok su zbog težih povreda na Klinici u Tiršovoj zadržani njihovi rođaci, od kojih je jedan u četvrtak uveče vozio ukradenu „zastavu 101”.

– Nismo nameravali da se vozimo, videli smo pored pijace u Borči automobil i ključeve ostavljene u njemu. Nikada ranije E. R. nije seo za volan niti sam ja naučio da upravljam automobilom. Sudarili smo se ubrzo posle polaska. Preplašio sam se, sigurno nikada više neću uzimati tuđa kola – objasnio je A. R.

On je, kako sam priznaje, oduvek bio nemirno dete. Čak je u nedelju uveče sa bratom pobegao iz bolnice zato što mu je, kaže, bilo dosadno. Šetali su se gradom dok im i to nije dojadilo pa su se vratili na kliniku. Kada mu se stanje poboljšalo, doktori su pozvali majku i sestru Indiru da ga izvedu iz bolnice, kako kažu, uz napomenu da će im, ako ne dođu po njega, poslati policiju na vrata. Oca nema. Rodbina ne prestaje da raspravlja šta će se desiti sa njim ako se ne smiri i šta će biti sa njegovim bratom od ujaka, devetogodišnjim E. R., kojem povrede i dalje ne dozvoljavaju da napusti negu lekara. Majka ovog dečaka Rebana G., optužuje malog A. R. da je njeno dete naveo na zlo.

– Pogledaj papire iz škole. E. R. je dete za primer. Sve te petice zaradio je pošteno. Ima samo jednu četvorku iz matematike. Kako je takvom detetu moglo ovo da se desi? Nije on kriv, nagovorili su ga da uzme kola, njima nije ništa, samo pokoja ogrebotina, dok moj sin leži sa obe noge u gipsu – pokazuje zabrinuta majka školsku knjižicu, uverenje o dobrom vladanju i uspešnom učenju, kako je napisala učiteljica, uz pomoć roditelja.

Rebana krši ruke i nervozno hoda ukrug dok odbija pokušaje rođaka da je uteše tvrdnjom kako će se njen sin E. R. sigurno oporaviti.

– Nemojte mi govoriti da će biti dobro, ne znam šta će se dogoditi. Plašimo se i osvete porodice s kojom se sudario. Dobacivali su nam u bolnici, ovde, srećom, još nisu dolazili. I nama je žao što im se to dogodilo – jadikuje ona.

Dve godine ranije, njeno drugo dete preminulo je pre prvog rođendana i sada joj je, kaže, ostao samo E. R., koga odgaja u sićušnoj straćari bez prozora i vrata, u kojoj se nalaze samo kauč, krevet i televizor, nabacani u prljavštini u kojoj je teško ostati zdrav.

– E. R. nikada ne odlazi od kuće sem kada ga pošaljem u prodavnicu ili na pijacu. Kada ga u četvrtak nisam zatekla u domu, znala sam da nešto nije u redu. Odmah smo počeli da ga tražimo svuda po kraju a on je u to vreme već bio u bolnici. Na televiziji sam čula da se slupao – navodi Rebana.

Naizgled bezbrižan, A. R. dobacuje da nije bila njegova ideja da ukradu automobil, Rebana odvraća da to nije tačno, dok od njihovih srodnika nije moguće „izvući” istinu. U tom društvu A. R. i E. R. nisu jedini maloletnici kojima bi moglo pasti na pamet da se provozaju. Pored A. R. u „priti dajani” juče je sedeo i devetogodišnji Adrijan i hvalio se da i on ume da upravlja kolima. Naučio ga je brat, star sedamnaest godina, kaže on. „Laže”, dovikuju njegovi rođaci. Ali njegov izraz lica je ostao samouveren. Nije bilo teško poverovati mu jer je jedina igračka u dvorištu, plišani meda, ležala u blatu pred kućom.