Kad je pandemiji kraj

Već dve godine se pokreću pitanja: „Dokle će ovo da traje? Gde je kraj?” Nuđeni su i mogući odgovori u rasponu od lakomislenog očekivanja da uzročnik spontano nestane do mračne vizije naše budućnosti opterećene pandemijom do u nedogled. Ni jedan ni drugi ishod nisu zasnovani ni na teoretskim postavkama, ni na empirijskim istorijskim saznanjima o bolesti sličnoj kovidu 19.

Čoveku se dešava da mu život iznebuha ugrozi zarazna klica i da potom netragom nestane, ali će mikrob jednom dospeo u populaciju domaćina podložnih međusobnom zaražavanju teško pristati da je se odrekne. Mada su u istoriji civilizacije zabeležene epidemije danas neprepoznatljivih bolesti, to ne znači da su uzročnici prestali da postoje, već da na osnovu oskudnih zapisa savremenika ne može da se utvrdi koja bolest je bila u pitanju. Najrečitiji primer je „englesko znojenje”, opisano u pet epidemija tokom XV i XVI veka. Bolest je imala visoku smrtnost, osim kada je jednom preko Lamanša preneta širom Evrope. Postoje različite pretpostavke o mogućem uzroku, a najverovatnije je to bio hantavirus, izazivač bolesti poznate kao hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom.

Samo dva puta se desilo da se ljudi svojom dobro organizovanom akcijom oslobode neke infektivne bolesti. Jednom je to bila variola (1980), zaraza-rekorder po broju žrtava od postanka čoveka do danas. Drugi primer je goveđa kuga (2011), od koje ljudi ne obolevaju, ali ih ugrožava, jer vodi nedostatku hrane. To su dve jedine globalno iskorenjene ili, kako se stručno kaže, eradikovane bolesti.

Kao što infekcije spontano ne nestaju, tako ne mogu ni večno da opstaju u pandemijskom obliku. Dve najpogubnije pandemije tokom poslednjeg milenijuma – svaka sa po 50-100 miliona žrtava – kuga, odnosno „crna smrt” (1347–1351) i grip, odnosno „španska groznica” (1918–1920), trajale su po nekoliko godina. Kuga je u većoj meri bila prisutna u Evropi sve do 1720-ih godina, izazivajući povremene epidemije, koje su se kasnije proredile. Srbiju je poslednja epidemija pogodila 1838. godine.

Treća pandemija ove bolesti, započeta 1855. u kineskom Junanu, po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji bila je aktivna skoro čitav vek, sve do 1960, kada je godišnji broj obolelih pao ispod 200. Samo u Indiji i Kini kugi je tada podleglo 12 miliona ljudi, a kritično je 1894. bilo njeno dospevanje do Hongkonga, odakle se brodovima raznela po svetu. Metastaze te pandemije i danas postoje kao endemska žarišta u Južnoj Africi i zapadnim delovima SAD.

Podtip H1N1 grupe A virusa gripa, odgovoran za „špansku groznicu”, uz stalne izmene održao se do 1957. godine kao isključivi, a zatim kao važan uzročnik sezonskih varijacija učestalosti ove zaraze. Potonje pandemije učinile su da mu se pridruže, ali da ga ne istisnu podtipovi H2N2 (azijski grip, 1957) i H3N2 (hongkonški grip, 1968). Obe ove pandemije, kao i poslednja, izazvana dalekim potomkom uzročnika „španske groznice”, a poznata kao svinjski grip (2009), trajale su po godinu-dve.

Mnogo je dugotrajnija sedma pandemija kolere, nastala 1961. pojavom novog biotipa uzročnika. Tokom 30 godina rasejana je na sve naseljene kontinente i, za razliku od prethodnih šest, ne pokazuje tendenciju da se povuče na Indijski potkontinent, kao svoju tradicionalnu postojbinu. Mada se razvukla do XXI veka, ograničena je uglavnom na Afriku, gde će verovatno ostati u endemskom obliku sve dok se ne izmene sanitarni uslovi, pre svega snabdevanje vodom. Za razvijeni svet, ona je već dugo samo neprijatna uspomena.

Pandemiji side, prepoznatoj 1981, još se ne vidi kraj. Tek kada se pronađu efikasna vakcina i brzo delujući lek, HIV infekcija će postati sporadična, jer nije verovatno da će se menjati ljudsko ponašanje.

Proizlazi da, globalno gledano, pandemije pre ili kasnije prelaze u endemije ili u sporadično javljanje. S nekih područja se bolest, makar privremeno, sasvim povuče, ali negde ostaju lokalna trajna žarišta.

Što se tiče kovida 19, budućnost koja, bar u Evropi, počinje najkasnije idućeg proleća je njegov prelazak u endemičnost. Uslovi za to stvoreni su obimnim prirodnim prokužavanjem populacije i masovnom vakcinacijom. To znači da će bolest imati sezonski karakter, a da će visina epidemijskih talasa zavisiti od obuhvata vakcinacijom. Druga generacija vakcina protiv novog virusa korona biće još efektivnija, ali će ta mera biti preporučena uglavnom građanima podložnim nepovoljnom ishodu infekcije. Uz svu nezahvalnost predviđanja, rezultat bi bio da tokom hladnog perioda simptome i znake bolesti ispolji (ne nužno i da se javi lekaru) 5-15 odsto populacije. Očekuje se da infekcija mahom pogađa mlade i da uglavnom bude blaga.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji