Velika imena i „male" ideje

Čuveni profesor Lazar Trifunović dovodio je studente istorije umetnosti na vežbe u Narodni muzej u Smederevskoj Palanci, a naš poznati slikar i profesor Pavle Vasić, pišući 1977. baš u „Politici” (ujedno je bio i u odboru za otkup dela ovog muzeja), isticao je da likovna zbirka ove kuće u nečemu podseća na Spomen-zbirku Pavla Beljanskog u Novom Sadu. I eto dva dobra razloga – ako se izuzme znatiželja koja se nakon posete izložbi pokazuje kao potpuno opravdana – da se poseti postavka koja u Domu Vojske Srbije u Beogradu traje do 2. aprila, a na kojoj se može videti lep izbor dela srpskog modernizma iz kolekcije ovog muzeja.

Pod naslovom „Simbol(i) grada”, autor Stevan Martinović, ujedno i direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci, kustos i istoričar umetnosti, okupio je na jednom mestu 35 slika različitih formata, motiva i tematskih celina (predstave čoveka, ratno slikarstvo, pejzaži, mrtve prirode, religiozno slikarstvo), tehnika i naravno slikara koji su ih uradili, neka od imena su i najznačajniji predstavnici našeg slikarstva (Sava Šumanović, Zora Petrović, Mladen Josić, Mališa Glišić, Milo Milunović, Vasa Eškićević...). Zajedničko za sve je što pripadaju periodu prve polovine 20. veka i što pružaju jednu od linija za praćenje razvoja domaćeg likovnog stvaralaštva pomenutog plodnog vremena.

Ako ste se zapitali otkud u ovom malom gradu jedna ovako decentna kolekcija koju vredi videti i o kojoj do sada nije mnogo toga napisano i pored njene prisutnosti u nauci i izložbenim salonima ostalih srpskih muzeja, odgovor nudi Stevan Martinović.

Za početak kaže da je osnova ove zbirke pomenutog vremenskog opsega (danas broji 189 dela 87 autora), koja je brojala 107 slika i 43 ukrasna rama, otkupljena od dvojice kolekcionara – Jovana Novakovića i Borisa Jovančevića – formirana u periodu od 1968. do 1972.

– No, iako se taj period može smatrati ključnim za oblikovanje koncepta kolekcije, treba reći da je kontinuirani otkup tekao sve do devedesetih godina 20. veka, s posebnim akcentom na osamdesetim godinama kao poslednjem izdisaju Palanačke ekonomije i muzejske ambicije za kolekcioniranjem vanrednih dela. U tom periodu otkupljeno je ili dobijeno još oko 80 radova, čime je stavljena tačka na formiranje zbirke. Time se, na izvestan način, i završava „zlatno doba” muzeja, budući da su naredne decenije donele pred čitavu lokalnu zajednicu pitanje (pravnog) opstanka ove ustanove, koji se počeo utapati u različite organizacije i kulturne centre onoga vremena. Kada je pak reč o ključnim momentima koji su uticali da zbirka nastane, njih je nekoliko: prisutnost bogate međuratne kolekcionarske porodice Novaković u Smederevskoj Palanci u drugoj polovini 20. veka, industrijski razvitak Palanke, pre svega kroz afirmaciju „Goše” u nadnacionalnim okvirima, dakle, imalo se novca, kao i želja i potreba da se pobegne od sebe i napusti, makar simbolički, ideja palanačkog i varošanskog u sopstvenom samorazumevanju. Nikako ne treba izgubiti iz vida i projugoslovenski karakter zbirke, koji je odgovarao ideološkom pozicioniranju države i društva posle Drugog svetskog rata – priča Martinović.

Muzeološka u svojoj biti, konceptualna po svom karakteru, istoriografska prema građi koja je korišćena, istorijsko-umetnička u svojoj disciplinarnosti, izložba koja je pred Beograđanima i gostima glavnog grada pokušaj je autora da se čitaocu/publici predstavi i to kako su zbirka i sama lokalna sredina uticale jedna na drugu. O tome kakva je ta povratna sprega on kaže:

– Meni se čini da pre možemo govoriti o tome kako je likovna zbirka, nastajući gotovo ex nihilo, svojom veličinom zaklanjala ostale lokalne identitete. Jednom stvoren kult srpskog modernizma u Smederevskoj Palanci onemogućavao je ostalim temama da postanu deo javnog (odnegovanog) pamćenja i tako, bilo u vidu muzejskih kolekcija, ili lokalnih osobenosti, zauzmu važno mesto i u narativu muzeja. Čak su i značajna arheološka otkrića, kao deo svetske praistorijske baštine, ostajala u senci velikih imena slikara prve polovine 20. veka; jednima je bilo mesto u štampi i pomoćnim prostorijama za izlaganje, drugima u velikoj Galeriji slika, napravljenoj isključivo za reprezentativno pokazivanje avangardnosti novog palanačkog društva. Muzejska dokumentacija na veoma zanimljiv način potvrđuje ova moja tumačenja: žaleći se lokalnim vlastima da je muzej postao mali, kustosi muzeja su poslednjih decenija 20. veka očekivali proširenje salona i to zbog potrebe da se izloži još slika!

Budući da na postavci ima, pored velikih imena našeg slikarstva, i onih manje poznatih, bilo je zanimljivo saznati i po kom ključu je naš sagovornik birao dela koja će ovom prilikom prikazati.

– Kada je Danijel Biren, francuski konceptualni umetnik, želeo da kritikuje muzej današnjice, smatrajući ga na neki način hramom kulture, ne i ustanovom komunikacije (nasleđa), on je rekao da „ne izlažu muzeji dela, već dela izlažu muzeje”. Polazeći od te njegove misli, koja je kao sena pratila čitavu istoriju naše zbirke (jer, zaista, nije palanački muzej „izlagao”, nego su slike „izlagale” nas), nastojao sam da i odabirom radova doprinesem promeni fokusa sa velikih imena na „male” ideje. Želeći da i kao direktor ustanove na čijem sam čelu upravim put daljih tumačenja u pravcu lokalnog, malog, i intimnog sagledavanja zbirke, ideja mi je bila da imena koja čak i ne pripadaju srpskoj modernoj, pa verovali ili ne, možda ni slikarskom esnafu uopšte, „pridružim” velikoj zbirci kao kontekst „snage” jedne kolekcije da muzeju pribavlja akvizicije i legate, ali i da podstiče na umetnost. U tom smislu na postavci se mogu naći radovi Dušana Miškovića, izdanka beogradske slikarske škole, ili čak samog Jovana Novakovića, kolekcionara, mašinskog inžinjera, ali i, ako je suditi prema njegovoj slici koja se čuva u našem muzeju, neobično talentovanog „slikara” – objašnjava Martinović.