Pismenost u Srbiji između dva rata

U tekstu pod naslovom „Sentimentalna putovanja kroz averse i reverse”, objavljenom 16. marta u rubrici Kultura, sagovornica uvaženog novinara Braneta Kartalovića konstatuje da je stanovništvo u vreme pojave razglednica u velikoj većini bilo nepismeno. S tim u vezi iznosim nekoliko podataka koji bi mogli da poljuljaju navedenu konstataciju. Jedna od najstarijih škola u Srbiji je u selu Čestin, koju je osnovao Nikola Nikolajević Gružanin 1818. godine, u periodu za koji se govori da nije bilo mnogo pismenih. Prilažem fotografiju na kojoj su 134 đaka od prvog do četvrtog razreda, snimljenu 1934. godine. Škola je pokrivala sela Balosave, Vrbeta, Čestin, Bajčetina, Slepak (Gruža), Lipnica, Pajsjević, Leskovac, Guberevac i Grabovac.

Moja baba Milica Tucaković (1901–1998) išla je u tu školu, samo dva razreda, jer je počeo Prvi balkanski rat. Bila je jedina devojčica, a učitelj je bio Kutlešić. Pričala nam je da je škola radila s prekidima i za vreme balkanskih ratova i tokom Velikog rata. Imali su i versku nastavu u manastiru Kamenac, koji je neposredno uz školu.

U tom kraju je bilo više poljoprivrednika koji su izvozili voće u Italiju, za šta su dobijali povelje i diplome. U to vreme nekoliko poljoprivrednika je bilo pretplaćeno na časopis „Težak”, osnovan 1869. godine. Časopis je popularisao nove načine obrade, alate, preparate, pomoćna sredstva, metode uzgoja i plasmana proizvoda. U svakom broju na poslednjoj strani je objavljivana lista sa cenama žitarica, stoke, voća i hartija od vrednosti.

Pored škole u Čestinu, postojala je i škola prote Stevana Popovića, osnovana kao privatna škola u selu Čumić, a podignuta je 1792. godine, pa sam siguran da je i to doprinelo opismenjavanju u ovom delu Šumadije.

Stanislav Drndarević,
Čestin