Kultura je nasušna potreba svih

Glumica Biljana Maletić Zaverla ove godine nije prisustvovala projekcijama Festa, iako je beleškom „obavezno” označila, između ostalih, filmove Pedra Almodovara i Keneta Brane.

– Termini su se poklapali s mojim snimanjima. Pogledaću ih prvom prilikom – kaže za „Magazin” glumica s kojom smo o filmskoj umetnosti, odluci da sa 16 godina upiše glumu, društvenom angažmanu umetnika, roditeljstvu razgovarali u vreme trajanja najvažnijeg domaćeg festivala.

Igra sudbine

Posle uspešnog i napornog snimajućeg dana novih epizoda trenutno hit serije „Igra sudbine” rado je pričala ne samo o poslu.

Televizijski gledaoci našu sagovornicu već prepoznaju po ulozi koju tumači. Smeškaju se, zastanu s dilemom da li da se obrate na ulici, u prodavnici, domu zdravlja... Sve je više upitnih pogleda – eno je Jasna! Rola koju igra stidljivo se pojavila najpre u dve epizode prve sezone, potom je razrađena u drugoj, dok je u trećoj sezoni emitovanja uloga koju tumači Biljana Maletić Zaverla dobila dodatno ubrzanje.

 – Naravno da imamo radno vreme – kaže uz osmeh na naše pitanje kako izgleda angažman u velikoj ekipi domaće serije, rekorderu po broju snimljenih epizoda.

– Počinje se u sedam ujutro, završava u 19 uveče. Koliko ste pred kamerama zavisi od toga koliko je vaših scena upisano u planu snimanja. Koliko je lik prisutan po scenariju – otkriva.

Posebno je u početku bio izazov što scenario nije poznat mnogo unapred. – Tokom nedelje dobijamo tekst za nekoliko epizoda. Sledi intenzivno učenje, priprema. Divim se kolegama koji igraju glavne likove i od početka su u takvom tempu. Morala sam da se naviknem. Bilo bi neprofesionalno i neprijatno da dođete na set a niste spremni, kaže Beograđanka koja je svoj profesionalni put, put glume, odabrala još početkom srednje škole.

Uz tatu, velikog ljubitelja sedme umetnosti, od najranije dobi gledala je filmove. Uživala je kao i sva deca u Diznijevim crtaćima, posebno je volela crno-bele klasike žanra komedije, Čarlija Čaplina, Braću Marks, dvojac Stanlio i Olio. Već kao stariji osnovac počela je da ide u pozorište i sama odlučuje koje će filmove i predstave da gleda. Naravno, početkom devedesetih gledala je kultna dela domaće kinematografije: „Crni bombarder”, „Mi nismo anđeli” i druge, u to doba malobrojna, ali vanvremenska ostvarenja.

– Roditelji su mi ekonomisti po profesiji i veliki filmofili. Tata je bio jedan od prvih članova video-kluba na Vračaru, u Ulici Svetozara Markovića. Za samo godinu dana postao je počasni član koliko smo iznajmljivali ve-ha-es kasete. Sećam se, vikendom su dolazili porodični prijatelji pa smo stalno organizovali nešto kao kućni bioskop.

Zbog izuzetne zainteresovanosti upisala je dramsku sekciju kod Bate Miladinovića. Već na polovini školovanja u 11. beogradskoj gimnaziji odlučuje da studira glumu.

– Sa 16 sam upisala Akademiju umetnosti BK, u klasi Feđe Stojanovića. U 18. maturirala u gimnaziji i posle dve godine, sa 20 diplomirala na fakultetu. Mama i tata nisu bili popustljivi. Morala sam sve vreme redovno da idem u srednju školu. Misli su da je gluma moje prolazno interesovanje.

Ostale su joj lepe uspomene na taj period, iako kaže da je ponekad bilo naporno. – Profesori iz gimnazije imali su razumevanja, naročito razredna, koja je predavala srpski jezik. Feđa Stojanović bio je predivan profesor, veliki čovek i još veći pedagog.

Prvi radni angažman imala je u pozorištu KPGT kod Ljubiše Ristića.

I to je bila vrlo specifična sredina i način rada koji su joj se svideli od početka. – I dalje svojom drugom kućom doživljavam KPGT. Mene je formirala estetika Ljubiše Ristića. Ne samo jer sam na toj sceni napravila prve profesionalne korake, već sve tamošnje iskustvo, okruženje, pristup pozorištu, samoj umetnosti, probama, svakodnevnom angažovanom radu. Tamo se takođe sve odigravalo jako brzo. Brzo je morao da se uči tekst, neprestane alternacije. Nikad ne znaš u kakvu će vatru Ljubiša da te baci. Sva dinamika koja je posle postala neprocenjivo profesionalno blago.

Biljana je igrala u predstavama „Psovanje publike”, „Ričard Treći”, „Gospođice”, „Ćeif”... Bila je gostujući umetnik u pozorišnom ansamblu Beogradskog dramskog pozorišta, delila scenu s brojnim kolegama među kojima posebno izdvaja Ljubu Bandovića i Nenada Jezdića.

Sredinom februara s kolegom Sašom Joksimovićem obrela se u potpuno neočekivanoj ulozi, daleko od pozorišnih dasaka i reflektora. Sa zadovoljstvom se odazvala humanitarnoj akciji Saveza slepih Srbije.

Povodom Nacionalnog dana knjige, ona i nekoliko njenih kolega su članovima biblioteke za slepe i slabovide na kućnu adresu dostavljali knjige na Brajevom pismu i u audio-zapisima.

– Lepo iskustvo koje ću dugo pamtiti. Bilo je simpatično jer sam otišla na adresu čitateljke koja se stvarno zove Jasna – prepričava.

Nekoliko dana kasnije, prilikom susreta s kolegom Sašom Joksimovićem na setu, sumirala je utiske. – Oboje smo poneli identičnu emociju. Dirnula nas je njihova sreća. Mi smo takođe bili ispunjeni jer smo nekoga obradovali, ulepšali dan. Razmena energije je bila neverovatna.

– To je nešto najmanje što i glumci, ali i svi drugi ljudi mogu da učine i da doprinesu društvu u kojem žive. Kultura je potrebna svima, ne sme biti ograničena, nedostupna nijednom delu populacije. Svi moramo više da se potrudimo da kulturu „oslobodimo”, da je, ako treba, odnesemo na kućni prag ljudima s hendikepom. Kultura je poput hrane, vazduha. Odlazak u pozorište, čitanje knjiga, slušanje kvalitetnog izvođenja muzike ne sme da bude luksuz – smatra Biljana Maletić Zaverla.

Nedostaje joj pozorište

U poslovnim planovima do kraja juna nalazi se snimanje novih epizoda „Igre sudbine”. Priznaje da joj dok je zaokupljena jednim formatom nedostaje drugi, što je svojstveno i drugim umetnicima. – Povremeno mi „iskoče” uspomene na rad u pozorištu, pa mi nedostaje teatar.

Slobodno vreme je posvećeno kćerki Mii, koja ima 10 godina. Najviše vole da uživaju u dugim šetnjama po dorćolskom keju, u parku Tašmajdan. I naravno, poput svih roditelja, pod velikim stresom prati proces školovanja koji je zbog pandemije u hibridnom onlajn i klasičnom modelu.

Kćerka je bila učenik prvog razreda kada je počela pandemija. – Tih prvih nekoliko dana onlajn škole bili su strašni, ne samo meni, već svim roditeljima. Trebalo je deci objasniti da odjednom ne idu u učionicu, ne viđaju učiteljicu, drugare, da je ekran zamena za sve. Mi, odrasli, međusobno smo se hrabrili i razmenjivali iskustva da sve lakše prebrodimo.

Miu je vodila na snimanja. – Zajedno smo se pojavile u nekoliko kadrova u kojima je glumila moju televizijsku kćerku. Po njenim reakcijama vidim da je, ipak, više zanima ono što se dešava iza kamere.

Širokim osmehom odgovara na konstataciju da će njena ćerka Mia uskoro stasati u godine kada je ona odlučila i upisala glumu. – O, da! Moram se spremiti za budućnost u kojoj ću ja možda da glumim, a ona režira.

Crni bombarder pa svi ostali

– „Crni bombarder” je film u koji sam, moram to da kažem, od prvog gledanja i sve ove godine zaljubljena. Veliki sam poštovalac, pratilac domaće kinematografije, ali delo Darka Bajića je nešto posebno – kaže naša sagovornica i otkriva da bi u nekom potencijalnom rimejku želela da odigra lik Jelene, koji je tumačila Branka Katić u filmu „Ubistvo s predumišljajem”.