Evropa oko Evrope

Specijalno za „Politiku”

Filmski festival autorskog, dokumentarnog i eksperimentalnog filma „Evropa oko Evrope” slavi u Parizu svoj sedamnaesti rođendan. Organizatorka i direktorka festivala, rediteljka Irena Bilić, uprkos otežanim sanitarnim okolnostima, zadržala je tematski okvir festivala – takmičenje za Divlju nagradu, nagrade Korto i Sadašnjica, omaž starim majstorima, salon eksperimentalnog filma, kao i omaž zemlji određene kinematografije. Ovog puta gost festivala je Portugalija. Festival je kraći u trajanju od prethodnih (17–31. mart), ali ovoga puta uključuje dodatne prostore – bioskop 7 Parnasijen na Monparnasu, u kome je otvoren festival, sale Sinema de Linkoln, novootvoreni prostor fondacije Žerom Sejdu-Pate, Art arenu u šestom arondismanu, parisku poljsku biblioteku i Galeriju filma.

Festival je otvorio snažan i osetljiv film „Lov na leptire” gruzijskog reditelja Otara Joselijanija, koji je poslao telegram „da usled teških okolnosti koje podrazumevaju putovanje u Pariz žali što ne može da bude prisutan”. Međutim, Joselijani će biti prisutan sa svojom kinematografijom ceo dan 26. marta; njegovi filmovi svojom smirenom i ujedno divljom lepotom oslanjaju se na tradiciju njegovih prethodnika, Paradžanova i Artavazda, a ukazivanjem poštovanja gruzijskom filmu koji otvara festival, direktorka festivala Irena Bilić ujedno ukazuje put mira i saradnje kojim treba da se kreću slovenske zemlje. Njihove kinematografije su sve tu prisutne, čak i sve one druge koje govore o ratu: „Ratno stanje”, dokumentarac poljskog reditelja Jana Čarlevskog, „Tama” Norvežanina Knuta Erik Jensena, „V. I. i rat” Florana Marsije, kao i Aksel Korti s njegovom kapitalnom dugometražnom iz četiri dela, „Dobrodošli u Beč”, kome festival pravi omaž.

„Može li umetnost da zaustavi metak” je dokumentarac koji je reditelj Mark Strit pravio u Australiji, Irskoj, Južnoj Africi i Vijetnamu, a koji svedoči u prilog osnovnoj temi ovog festivala „bespotrebni ratovi i lov na čoveka”. Kinematografija Gruzijca Joselijanija zamenjena je sledećeg dana prikazivanjem eksperimentalnih filmova ukrajinskog reditelja Aleksandra Balagura, a slovensko-ženskoj kinematografiji ukazao je čast Srpski kulturni centar 23. marta prikazivanjem filmova studentkinja beogradskih i novosadskih filmskih škola, prevashodno Tamare Kostrešević, Milice Maletin, Jovane Marković, Olge Milisavljević i Tamare Tasić. Sledećeg dana Srpski kulturni centar je, shodno datoj temi, prikazao i film „Biće skoro propast sveta” našeg majstora Aleksandra Petrovića, dok su u okviru sekcije „Omaž majstorim” filmovi „Tišina”, „Stid” i „Persona” Ingmara Bergmana. Naravno, tu su i mlađi naslednici Bergmanove filmske priče, reditelji poput Aline Grigore iz Rumunije, Aleksandra Hanta iz Rusije, Martina Ciglera iz Francuske i braće Buharov iz Mađarske.

U okviru festivala „Evropa oko Evrope” paralelno se prikazuju i filmovi s temom seobe i život migranata, raseljenih lica što je tema koja prati svaki rat i prinudno raseljavanje. U „Festivalu oko festivala” paralelno teku i filmovi portugalske kinematografije čijem najvećem i najpoznatijem autoru Manoelu de Oliveiri festival ukazuje poseban omaž na samom kraju festivala, 31. marta. Nimalo nije slučajno što je velika tema migracije i seljenja pokrivena uglavnom portugalskom kinematografijom – pre svih nas Portugalci su vekovima nalazili hrabrost da se otisnu u nepoznat svet. Zapisala sam jednom dok sam sedela u tužnoj luci Lisabona da je fado, portugalski sevdah, nastao od suza portugalskih majki koje su decu-mornare slale u svet da ih više nikada ne vide. Festival se sasvim zasluženo zatvara omažima Oliveiri i Bergmanu. Možda će potomci Čaplina i Bastera Kitona biti zastupljeni na festivalu sledeće godine, veliki majstori tužne vizije života i smrti prisutni su pak ove, kao što i treba da bude.