Kako je Gustav Krklec pomogao mojoj majci

U jednom od nedeljnih brojeva „Politike” objavljen je lep članak Milana Četnika o Gustavu Krklecu, hrvatskom piscu koji je do 1941. godine živeo u Beogradu, a onda prešao u Zemun.

Moja majka Stojanka Bošković Teodorović bila je profesor u Gornjem Milanovcu. Pre početka rata priključila se komunistima, a kad je počeo rat, odmah se odazvala ustanicima i otišla u partizane u blizini Gornjeg Milanovca na Savinac – brdo gde su oni imali skloništa. A 6. oktobra 1941. godine Nemci i naši koji su bili uz Nemce zauzeli su Savinac i majku s ostalima odveli u Valjevo.

Moj ujak Vojislav, trgovac iz Beograda, kad je čuo za ovo, otišao je u Valjevo i tražio da je puste, rekavši im da je ona kći sveštenika i da nije komunista. Kasnije je pričao da im je dao nešto para i da su je pustili. Kad su izašli iz zatvora sreli su Nemca u oficirskoj uniformi. Ujak je prepoznao svog liferanta robe iz Novog Sada, folksdojčera. Kada mu je objasnio razlog svog dolaska u Valjevo i rekao da su pošli za Beograd, Nemac je upozorio ujaka da ih u Lajkovcu čekaju da ih poubijaju. Posavetovao ih je da iz prevoza siđu pre Lajkovca, pa da put nastave kako znaju.

Poslušavši savet, ujak i majka su nekim taljigama, ali i pešice, stigli u Beograd. Ujak je preko nekih poznanika uspeo da dobije propusnicu da pređu u Zemun, kod drugog brata Đurđa, akademskog slikara. Ujak Đurđe je bio prijatelj s Gustavom Krklecom, pa je smatrao da mu može pomoći oko sestre, pošto je Krklec tada bio činovnik Pavelićeve NDH. Krklec mu je predložio da dovede sestru kod njega, jer je kod njega niko neće tražiti. Tako je moja mama izvesno vreme provela kod Krkleca, dok se oporavila od batinanja u zatvoru.

Kad je prezdravila, otišla je u Mostar, u kojem je živeo ujnin brat, preko njega se povezala s partizanima i pre prelaska Sutjeske je poginula.

Zahvalan sam Gustavu Krklecu što je bar nešto duže poživela.

Dušan Bošković,
Novi Beograd